Да ли можете да појмите да су наши преци живели у капитализму? Београд је крајем 30-их година прошлог века имао око 300.000 становника и сви они су могли да виде и чују рекламе које их подсећају да штеде у штедионицама, инвестирају у акције, купују осигурања и др. У Загребу је још 1897. године основано „Српско привредно друштво – Привредник“ које је деловало као невладина организација са мисијом да школује и помаже у запошљавању младих. Они су школовали, стипендирали и запослили преко 35.000 младих шегрта, предузетника и будућих привредника широм краљевине.  Година 30-их ХХ века у нашој земљи је деловало око 900 банака, а 1933. године је извоз надмашио увоз, иако је наша земља углавном продавала пољопривредне производе и стоку.

Тај развој је прекинут почетком Другог светског рата. После рата, све до уласка у нови миленијум, следи временско раздобље неповољно по српско предузетништво али и привреду. Бити предузетник, у доба Титове Југославије (тзв. приватник), је било тешко или готово немогуће. На пример, по сведочењу мог деде приватника, био је ограничен број радника које можете запослити, пословних јединица које можете имати (само једна), а дажбине на зараду су износиле и до 80% а за запослене и до 125% нето плате, итд.

Српска привреда је имала другачију врсту проблема. Поред тога што су се фабрике градиле на нелогичним локацијама, српска привреда је зависила од стања у другим републикама Титове Југославије. Међутим, привреди је  превасходно фалило знање. Новац је стигао путем кредита, ратне одштете, национализацијом и другим типичним методама отимања. Много српских интелектуалаца и стручних економиста и бизнисмена је убијен или протеран од стране победника, па су на чела нових предузећа дошли неки други људи. Поред тога што већина тадашњих директора није имала знања о стратешком и оперативном менаџменту они су морали да науче да послује у југословенској верзији комунизма. Чест је случај да машине и целокупна постројења нису обнављана од када су увезена после рата. Надаље, велики број радника је запослен по политичкој директиви иако за тим радним местима није постојала потреба. Скроман број наших предузећа је успевао да буде конкурентан са оним у капиталистичким земљама, поготову почетком 80-их година.

У односу на културу и историју српске нације период комунизма и нетржишног пословања је трајао кратко али последице које је оставио данас су осетне.

Из свега се може закључити да српско предузетништво има традицију чак и у тешком периоду Титове Југославије. Због тога је потребно да се држава односи према грађанима онако како они то заслужују у складу са њиховим традицијама.

Задатак државе је да успостави фер правила на тржишту која важе за све. Недавно су се српски одгајивачи живине са правом бунили јер због наше бирократије  и одређених  „техничких проблема“. На пример у Републику Хрватску нису могли да извезу ни једно пиле, док је из ње увезено преко 100.000 пилића. Овај пример није изолован и сличних у нашој привреди има недопустиво много. Заиста вређа интелигенцију истина да је једна мала краљевина (пре 100 година), укљештена међу две велике силе, у то доба готово неписмена, успела да победи у „царинском рату“ а данашња Србија препуна „интелектуалаца“ не може да се избори са хрватским пилићарима.

Решавање проблема би почели реформом државне администрације. Реформа државне администрације се огледа у ефикасном и јефтином државном апарату. Поред реформи које су до сада спроведене оне морају да се наставе. Резање сувишних процедура и успостављање јасних, транспарентних правила уз смањење воље појединаца. Држава треба да убира порезе и остале дажбине реално. Потребно је да предузетници али и целокупна привреда са државом има контакт посредством информационих технологија и да готово целокупну админстрацију обавља на тај начин. Јефтиније је за послодавце и јефтиније за државу а неупоредиво ефикасније и ефективније. Издојио бих реформу Агенције за привредне регистре као добар промер да у Србији може да дела државна институција налик на западне.

Зар није чудно што су плате које се финансирају из буџета више, не ретко и неколико пута него што су плате у предузетништву? Предузетника и запослених у предузетништву има око пола милиона што чини око једне четвртине укупних запослених у Републици Србији.

Политика пореза и доприноса на плате се мора променити. За све важи иста стопа пореза али доприносе плаћа исто онај ко има 1.000.000 динара плату и онај ко има 158.000 динара. На тај начин грађани који имају нижу плату субвенционишу оне који имају вишу. Сви добијају исту услугу тако да не постоји разлог да они који имају веће плате плаћају више доприносе за здравство. 

Надаље, реформа високошколског система треба да има као један од циљева изучавање и образовање из области предузетништва. На релевантним државним универзитетима се та област не изучава или изучава у скромном обиму. Предузетницима је изузетно потребна логистика у научно-образовним институцијама државе. Не само на универзитетима већ и у основним и средњим школама.

Српском предузетништву, закључио бих, не требају „душебрижници“ који ће да их штите од „суровог“ и „злог“ капитализма, већ реформе државне администрације, нова либерална политика о порезима и доприносима, укидање такси које немају сврху и реформа високошколског система.

У срцу западне слободе и демократије је уверење да је појединац мерило вредности, а цело друштво, група, држава, постоје због његове користи. Отуда увећање слободе за индивидуална људска бића мора бити врховни циљ и поштована пракса било ког западног друштва. - Роберт Ф. Кенеди