Господине Алексићу, само ви либерали наставите да вјерујете како нама манипулише „канонска памет“ која „еx цатхедра изврће чињенице“. Уживајте у том увјерењу до миле воље, баш као и у исписивању титоликих ода вашем вољеном другу Славку – нама од тога нити из џепа нити у џеп!

Ви опет само потврђујете да припадате оном соју црногорских идеолога који сву причу граде на старој замјени теза која се састоји у вјечитом којевитезању како Срби, ето, угрожавају црногорски идентитет, док црногорска држава, од Данилових похара па до данашњих дана, врши насилно црногорчење Срба. Све по систему – држ’те лопова! Да није тако, не би ви под „природном сарадњом“ подразумијевали „сарадњу“ која у старту искључује било какву конкретну уставно-правну заштиту српске самосвијести.

Ви једноставно игноришете чињеницу да су Срби у овој држави мајоризовани, дискриминисани и економски уцијењени и као такви изложени насилном црногорчењу. У тој игноранцији станује тајна због чега нам ви „не вјерујете“ да вас признајемо, па стога тражите изговоре у Пешићу и Милошевићу. Хтјели бисте да нас поново „навучете“ на опсјену црногорског надсрпства, па вам је наше непристајање на то „деструкција“. Кад већ не можете да нас у овој генерацији натјерате да будемо Црногорци, добро бисмо вам дошли и као црногорски надсрби који ће закономјерно, уз „малу“ припомоћ државног насиља, већ у следећој генерацији постати Црногорци!

Не може Цетиње бити мјера нашег идентитета

Не лежи, међутим, само у тој чињеници – иако је нормалноме и она сасвим довољна – разлог што „политичка мисија Цетиња“ (Живко Андријашевић) није наша мисија. Ради се, наиме, о томе да на Цетињу има понечег важног за српски идентитет, али се још више ради о томе да Цетиње није и не може никако бити мјера тога идентитета. Просто, цивилизацијске вриједности пресудно утичу на обликовање стабилне самосвијести било које нације, па и српске. А на Цетињу тих вриједности нити данас има нити их је кад у историји било у неком значајнијем обиму. Неће их, извјесно, бити ни у будућности.

Ми Срби, како у дубљој прошлости тако и у модерној историји, имамо много важније идентитетске темеље, неупоредиво тврђе и стабилније од цетињске државотворне идеје која је „брод у каменицу“ (Сула Радов Радуловић). Није нама, дакле, примаран проблем то што је Црна Гора држава, већ што је у свим облицима државности била и што јесте приватни феуд и неуспјешна и нецивилизована творевина. И било би добро – кад већ не можете без историцирања – да и то Сулино „брод у каменицу“ узмете у обзир приликом медитација о урушавању предјугословенске Црне Горе, а не да нас проглашавате објектом манипулације, „аргументујући“ то „историјским изворима“ попут Новака Аџића и осталих режимских радио-Милева. Што се бар, као човјек демократских увјерења, не замислите, на примјер, над чињеницом да се у Црној Гори никад у историји власт није промијенила на изборима?

Ствари стоје овако: Црногорцима – како и сами тврдите – Црна Гора нема смисла без Цетиња, док нама Србима једнако има смисла и с Цетињем и без њега. Сад опет имате прилику да створите цивилизовану државу, па засучите рукаве и навалите! Ми Срби у то не вјерујемо, јер да смо вјеровали не бисмо ни били против обнове њене независности. Уз сво уважавање што ви лично упорно показујете вољу за дијалогом, веома је важно да прво то рашчистимо. Према томе, да би сарадња Срба и Црногораца постала „природна“, претходно је потребно да Црногорци недвосмислено признају легитимитет нашег животног интереса. А он је – темељно уставно преуређење државе које ће Србе довести у потпуно равноправан положај са Црногорцима. Не очекујте од нас да вам, након свих наших историјских искустава с цетињском државотворном идејом, вјерујемо на часну ријеч.

Шта је с црногорском грађанском традицијом

Колико данас постоји опозиционо настројених Црногораца? Колико, као црногорска државотворна партија, ви либерали тренутно имате присталица? Па ипак, одговори на ова, чисто реторичка питања вама нимало не сметају да се тако „замрзнути“, с црногорским националним барјаком у рукама, без имало руменила на образима тискате испред првог опозиционог реда, што је типично црногорска „скромност“. И још се при том „вријеђате“ што такво ваше дјеловање доживљавамо као данајски дар!

Тврдите како немате никакав проблем да баштините „најбоље из српске традиције“, па ни Светозара Милетића. Нимало не сумњамо у то. Знајући Црногорце, не би нас уопште зачудило ако би и Милетић, попут толиких других српских стваралаца, једнога јутра освануо у каквој антологији црногорске политичке мисли. Што се не позвасте на кога из црногорске грађанске традиције?

Тврдите како је Милошевићево поимање Црногораца било комунистичко. А какво је црногорско поимање Црногораца? Кад човјек чита ваше реминисценције о томе како је тек након комунизма постало лако доказиво да „краљ Никола није издао“, као и о девастацији Цетиња у комунизму и периоду након њега, просто му се намеће питање да ли је у то вријеме Црном Гором и Цетињем владао краљ Александар, или су њом „дрмали“ Блажо, Вељко, Дуро, Торо и Мило? На Цетињу ни данас готово да немате зграде која не прокишњава, осим оних што су саграђене између два свјетска рата, у вријеме „окупатора“ Александра. Ко вам је онда крив?

Кад већ толико волите да историцирате, зашто се не присјетите и ријечи Николиног (а не Александровог) министра просвете и црквених дјела Јована С. Пламенца изговорених у сред црногорског парламента 1912. (можете их прочитати у књизи Живка Андријашевића „Нација с грешком“):

„Шта је ово? Зар је ово држава? Па то је умирање. Зар ова држава постоји само за то да ја будем министар или да се неко шири на колима или на коњу цетињским улицама?

Зар је данашња Црна Гора другачија? Мислите ли да је Мило Ђукановић једини узрок такве стварности? Наравно да није, прије ће бити да је последица. И ту вам, дугорочно гледано, неће бити од помоћи ни Мурово покровитељство, ни Милићева грађанистичка калкулисања, ни „трансформисани“ Мандић, нити пак надсрпство Поповићевих народњака. „Нако да је више мученија“.

Зашто, дакле, црногорско цивилизацијско посрнуће упорно покушавате да теслимите Србима? И зашто за потпуну цивилизацијску немоћ николинске Црне Горе, која није успијевала ни да прехрани сопствено становништво, ни да издржава сопствену полуписмену администрацију, а камо ли да доведе до било каквог цивилизацијског напретка, окривљујете искључиво Петра Пешића?

Није се Цетињски манастир одрекао Цетиња и Цетињана, него је обрнуто. По вашој логици, међутим, испада да из њега, све од 1945. па до тзв. АБ револуције, Цетињани нијесу ни излазили, већ да су непрекидно боравили у њему у стању дубоког евхаристијског тиховања и сваковрсног светогорског подвижништва. А онда су, по тој истој логици, дошле српске окупационе снаге и наглавачке их изјуриле из манастира. Хајте, молим вас! Можемо вам, уколико вас то занима, именима и презименима за мање од једног минута побројати све Цетињане који су од 1945. до 1990. долазили на литургије.

Најзад, да је Црна Гора могућа као цивилизована и успјешна држава, ваљда би, за толико времена колико постоји њена државотворна идеја, у њој до сад била разријешена бар претполитичка идентитетска питања. Било да та идеја постоји „од артикулације говора“ (Војислав Никчевић) или од „старијег каменог доба“ (Драгоје Живковић), било да је „миленијумска“ (Филип Вујановић), било да је „стара и озбиљна држава“ (Ранко Кривокапић), било од раног капитализма (Бранко Павићевић), било од књаза Данила! Зар управо та чињеница најбоље не свједочи потпуну немоћ цетињске државотворне идеје? Треба ли Србија да нестане да би се мање уочавала сва немоћ те и такве државотворности и да би се сакрио њен „шарићевски“ карактер? „А што кукаш, кукавице тужна, кад нијеси попу Ђоки дужна“, пјевали су црногорски „грађани“ по Бјелопавлићима и Пјешивцима у Николино вријеме. Подсјећа ли вас то имало на прилике у данашњој Црној Гори?

Вазда је и обавезно вама Црногорцима, нарочито Цетињанима, крив неко други. Ћорав је то посао, господине Алексићу!