Већином од 10 према 4, Међународни суд правде констатовао је јуче да декларација којом су привремене институције са Косова 17. фебруара 2008. године прогласиле независност није противна међународном праву.

Суд је, како је то саопштио председавајући јапански судија Хисаши Овада, констатовао да међународне правне норме немају „никакву одредбу којом се ограничавају декларације о независности”. Суд је такође нашао да Резолуција 1244 УН, на коју се Србија позивала бранећи своје право на Косово, не забрањује косовским Албанцима да прогласе независност….



Да ли је једнострана декларација о независности Косова коју су прогласиле привремене косовске институције у сагласности са међународним правом?".

Распад Југославије почео је једностраним проглашавањем независности Словеније и Хрватске, након чега је као свето писмо прихваћен принцип неповредивости унутрашњих, републичких граница у бившој СФРЈ, чиме је њихова важност подигнута изнад значаја границе саме СФРЈ, односно њеног права да постоји. Избио је устанак Срба у Хрватској, јер су они, иако конститутиван народ у бившој Југославији, сведени на ниво националне мањине, чиме су прекршена њихова права.

Потом се у БиХ догађа још драстичнији случај кршења права Срба. Према уставу те југословенске републике, све битне одлуке могле су бити донете једино консензусом сва три конститутивна народа, Бошњака, Срба и Хрвата. Без обзира на то, Бошњаци и Хрвати доносе одлуку о проглашавању независности, иако се Срби акламацијом изјашњавају за останак у Југославији. Запад признаје БиХ као независну државу и избија нови рат.

Много година касније, косовски Албанци проглашавају независност јужне српске покрајине, коју потом признаје већина земаља Запада и 22 од 27 држава Европске уније. И у овом случају, опет се јасно крше права српског народа, и то на начин којим се руше оба принципа на која су се разни фактори позивали од 1990. до данас. Прекршен је принцип записан у уставу некадашње СФРЈ да једино конститутивни народи имају право на самоопредељење, али је прекршен и свети принцип који је поставио сам Запад да ништа није старије од унутрашњих, републичких граница. Тако, Албанци као национална мањина добијају право које ни у једном претходном случају није дозвољено Србима као уставном народу. Руше се границе државе Србије, а предност даје наводном праву на независност њене покрајине.

Ни у једном од ових болних случајева није се, наравно, радило ни о каквом праву. Увек је побеђивала политика и увек је та политика била противна интересима Срба и српске државе. А, у корист свих других који су живели у СФРЈ.