Националистичким политичарима и њиховим интелектуалним водићима једино је преостало да, поред непрекидног тражења изузетака, пропуста и доказа да све то и није баш увек и потпуно било тако, потраже некакав идентитет који је свему наводно претходио. Реч је о Дукљи и Дукљанима. Говоримо о времену тако давном и нејасном да чешће наилазимо на „најмање невероватна“ него на неспорна тумачења. Најважнији историјски извори о том периоду (реч је о раздобљу од 9. до 12. века) јасно показују да је на просторима која су почетком 7. века населили Срби столећима трајао процес настанка средњовековне државе. Та држава је од најранијих времена позната као Србија. Њен настанак и развој може се поредити са сличним европским примерима: Француском, Пољском, Бугарском или Хрватском. Ако су чак и тачне занимљиве али на изворима неутемељене тезе да су првобитни Срби у ствари малобројни ратнички клан сарматског, балтског или индијског (!) порекла, а можда формиран по доласку на Балкан, који је завладао словенским поданицима, зар није такав случај био са варјашким (шветским или литванским) творцима руске државе, сарматским утемељитељима Пољске, малобројним франачким оснивачима државе чије традиције баштитни данашња Француска...?

Али, узмимо да је и исправна тврдња да су стари Дукљани аутохтон народ који је тек средином 10. века постао део српског народа. Од кога је потекло становништво које данас живи на овим просторима? Немогуће да је половина становништва Подгорице (данашњи Црногорци), углавном насељене после Другог светског рата и то значајним делом са севера Црне Горе, потекла управо од Дукљана? Када су то научно оповргнуте теорије о томе да су црногорска племена углавном током позног средњег века доселила у области Црне Горе и Брда? Много тога је у прошлости морало бити намерно измишљено, а много тога треба у наше време да се заборави, поцепа, изгуби или запали да би опстале теорије иза којих је данас стао режим (иначе вишенационалне) Црне Горе. Ипак, „златни век“ Дукље - епоха Војисављевића (11 век) део су раздобља које је уследило Порфирогенитовом времену, када је наводно дошло до интеграције овдашњих народа. Коначно, малена Дукља ранијег раздобља представља тек око 30% територије данашње Црне Горе. Више од половине данашње Републике Црне Горе чини никоме спорна област језгра првобитне Србије. Којим правом званична Црна Гора онда баштини само „дукљанске“ традиције?
Жељни да не улазе у националистичке спорове и тиме угрозе своје научно име и интелектуални престиж, поједини српски историчари били су спремни да попусте и прихвате да су у Дукљи, Травунији, Захумљу, Босни и Паганији живела нека друга племена која су до 10. века етнички интегрисана са српским народом. Оваквим ставом међутим нису сачували неутралну научну позицију већ су постали аргумент крајњих националиста који у суседним државама имају много већи друштвени утицај него што је то у Србији икада био случај. Колико год све то било научно, а за савремену политику небитно и суштински бескорисно, наши најважнији извори не праве битну разлику између народа Дукље и рецимо Рашке. Константин 7. Порфирогенит наводи (иначе нетачну вест) о томе да су Авари уништили и протерали Римско становништво приморских кнежевина (Паганије, Травуније...) и да су их населили Срби. За Дукљу спомиње исто само не наводи који ју је народ населио. Одсуство Профирегоенитове изричитости постало је један од угаоних каменова савременог виђења посебног „дукљанског етницитета“. Недавно је један Брозов генерал, који живи у Београду, а иначе је прави интенационалиста, изјавио како су његови црногорски преци потекли од Римљана! Вероватно од оних за које је Порфирогенит писао да су изгинули или су избегли.

Међутим, док у Србији постоје и леви и десни екстремисти који често нестручно тумаче и злоупотребљавају историјску науку, а критичка историографија се родила у време највећег бујања национализма – у 19. веку; каква је ситуација са Црном Гором, Македнијом и муслиманским крајевима Босне и Херцеговине? Осим савремених заштитника националне идеје, да ли међу тамошњим научницима можемо да препознамо критичара домаћих националитичких злоупотреба историје? Кад поједини аутори у Србији, по правилу они који своје књиге издају приватно, супротстављајући се научној методологији и презирући двовековна достигнућа наше и светске историјске науке, излазе у јавност са поптуно неутемељеним тезама о прадавној старини и непојамној историјској величини српског народа, онда су многима у суседним државама и широм Европе пуна уста тврдњи о нацификацији Србије. Придружују им се и поједини домаћи научници, добро етаблирани у држави коју радо руше. И док у Србији траје дебата о уџбеницима, које по правилу пишу школовани историчари показујући завдину постојаност и отпорност на политичке и државне утицаје, некако пролазе непримећено фантазмагорије нових национализама и настојања њихових вођстава да почетком 21. века проживе процесе који су у Европи завршени пре више од стотину година. Малобројни у Београду налазе за потребно да се посвете питањима која, ако пажљивије погледамо, немају само везе са страним државама и њиховим грађанима, већ и са стотинама хиљада наших сународника који живе у региону, као и са темељима српског историјског идентитета.