Туркменбаши,

ја заиста вјерујем да у друштву у којем је уплив државе, то јест режима веома ограничен, појединци учивају веће слободе. Те слободе су предуслов да сами појединци без присиле или интереса владајућег режима доносе одлуке.

Интерес појединца јесте једна од кључних ставки благостања државе (барем оне одрживе) јер богат и задовољан појединац воли државу која му је то омогућила више. На тај начин се храни здрави патриотизам. Тако је теже наћи шпијуне страних, нама супротстављених, земаља у самој земљи.

Не дај Боже да сматрам српске националбољшевике истим као представнике друге Србије. Али говорим у тексту да би последице њихове владавине биле такође погубне за наше друштво.

Ускоро ћу наићи до Београда па се јављам.

Поздрав.

Раде,

Више но једном сам, вјеруј ми, прочитао твој текст. Твој први цитат је излишан, јер нигдје нисам рекао да је твој став прорежимски.
Твој други цитат нећу даље коментарисати јер сам већ довољно написао на тему термина којим се обраћаш оним родољубима са којим се не слажеш и на тему неодрживости било каквог упоређивања тих и таквих родољуба са, што вели Игор, Сорошевцима и осталим олошевцима.

Што се "виших философских тема" и "реалног" тиче:
Сматрао сам да је важно да на твоје разматрање симптома додам понешто о суштинском проблему: то што сам "хулио" на демократију је стога што вјерујем да кроз демократију никад неће доћи до оздрављења Србије и Срба. Јер није до "метиљавог" већ до тога што Динкићевих 1.000 или Николићевих 100.000.000.000 евра, свеједно, на политичком тржишту званом демократски избори "вриједе" више но било шта национално, одговорно, поштено, људско.

"Друштвено уређење" за које се залажем не могу ти овдје описати. Кад се видимо, ако-Бог-да, рад сам да о томе проговоримо. да те не лажем, не могу га описатине само зато што је та моја мисао шира од могућности овакве комуникације, већ и зато што то уређење више осјећам него што га знам.

У том смислу, мислим да је и иначе боље да наставимо овај разговор у људскијем амбијенту - уз неко пиће, нпр. - то је Србима, за политичко промишљање, омиљени амбијент.

Још једном се извињавајући што сам помјерио тему твоје "странице",
Сматрајући да је највеће што човјек може дати заправо давање слободе - највећег Божијег дара - другоме,
Уз молбу да ми не замјериш,
Поздрављам те једном између многих сличних српских пјесама:

Рањеник
(Лаза Костић)

Стало срце, душа стаде,
у грлу се гуши гласак-
помози ми, Србе брате,
заклони ме један часак!

Чашу воде само, роде!
Језеро ми крви оде!

Слободу ми душа воли,
потурчену српску вилу-
хај! ала ме срце боли
у ранама и у миљу!

Чашу воде само, роде!
Језеро ми крви оде!

Посред боја, посред муке,
загрлих је на бојишту,
отсекли ми обе руке-
ал` слободу заман ишту!

Чашу воде само, роде!
Језеро ми крви оде!

Ил` је вила саслушала,
где је љубав моја куми,
па је спомен задржала,
крвав ђердан од руку ми!

Чашу воде само, роде!
Језеро ми крви оде!

Не грли ме, мила селе,
верна љубо, не грли ме:
слободу су руке хтеле,
па сад тебе немам чиме!

Чашу воде само, роде!
Језеро ми крви оде!

Игоре,

ти саборност изједначаваш са издајством. И то није случајност, то чиниш два пута:
Први пут, ("пасивно") учествовање Јејовића на страни Црногораца у геноциду над Кучима.
Други пут, исто то, само уподобљено врлом 21. вијеку: одсуство воље за саборношћу са својима - са Србима, и жеља да буду једно са непријатељима - са Црногорцима, чини један дио Срба из БРЦГ будућим Црногорцима, а заправо "убицама" Срба, или макар "убицама" оног српског код своје дјеце.
Ова два случаја, критикујући саборност, ти називаш примјерима саборности.
То значи, Игоре, да ти не можеш да разликујеш издајство од саборности, те да је свака наша даља прича на ову и овој додирне теме излишна, макар у овом електронском облику.

Даље, ти инсистираш на упоређивању штете коју чине Младен Обрадовић и Миша Вацић и Сорошевци. Ја не знам коју су то штету Србији нанијели ови први. Ако и јесу она је сама по себи занемарљива, а камоли у односу на штету оних које ти називаш Сорошевцима. Као што је ненормално несразмјеран однос њихових снага, који сам илустровао у претходном коментару. Ова Сорошевска штета, по теби, бива толико погоршана чињењем неколицине цртача графита, да постаје двострука штета - штета са којом нема борбе. Ја не могу да наставим да те убјеђујем да ниси у праву. Пошто знам да ниси злонамјеран, тврдим да си веома идеолошки заслијепљен и да је то разлог због кога ти је толико стало до ове вјештачке равнотеже.

Опет, да те убјеђујем да нека држава није слободна ако у њој има 5,4% америчке војске, бар толико њихових официра и генерала, и бар 5,4% утицаја (а колико заиста? у неокупираном дијелу Србије нема америчке војске, њихових официра и генерала, а који је утицај ових којих нема на Војску Србије, војску коју сам ја служио!?) - не иде. Шта ја на ту тему могу рећи осим онога што сам већ рекао?!

Сличних примјера нашег неразумијевања, наравно, има још.

Стога, захваљујући ти се на томе што си ме испоштовао исцрпним одговорима, поздрављам те и ову преписку окончавам.
(Необећавајаћу ништа!)
Поздрав ти и не замјери.

Баш ситуацију у БРЦГ видим другачије. Једном делу Срба је до саборности (не би да их "делимо" од Црногораца). А то је зато што не могу да прихвате да су у мањини (и да су мањина) у односу на Црногорце. Чим им будемо појаснили те две "спорне" тачке, да су у мањини и да су једно са Црногорцима колико и са Мауританцима, биће те народне саборности...

Туркменбаши,

Одувек инсистирам да идеје немају културолошких граница па ни ксенофобија чији је корен грчки. Постоји у Западној Европи али је у Југославији била део државне политике кроз школску индоктринацију о томе како су "странци експлоатисали домаће ресурсе и народе Југославије".

Желео бих да ми илуструјеш како функционише та саборност односно како би она требало да функционише под идеалним околностима и како се разликује од парламентарне демократије.

Античка демократија (непосредна, агорска) је по оцени самог Аристотела спадала у несавршене облике владавине који су обично водили анархији и затим тиранији. Као бољи начин владавине је сматрао политеју која је подразумевала мешавину демократије и аристократије (непосредну/представничку демократију), уставност и поделу власти. То је овај садашњи систем.

Наравно, у то доба држава још увек није увела систем економске неједнакости међу грађанима (робови то нису били) па није било монополиста, државног спонзорства и одабране елите. Одсуству економских слобода поништава најбољи политички систем и најшире политичке слободе.

Запад је напреднији од нас.

Јужна Кореја има близу 59 милиона становника, ако их 28.000 америчких војника држи под окупацијом требало би спалити све што је икада написано о рату од Тукидида до Клаузевица до садашњих теоретичара које додуше не познајем. Кореанци нису под окупацијом, макар не они у Републици Кореји.

Ја сам из наше визуре покушао да их класификујем као такве. На Википедији имају додуше напомену да "корејски либерализам" означава политичку доктрину која се драстично разликује од либерализма другде у свету. То је динамичност добре идеје, она је примењива у различитим културно-социјалним миљеима. Или како рече Денгшјаопинг "није битно које је боје мачка, битно је да хвата мишеве". Касних 1970-их је услед једне суше настала глад у једној кинеској провинцији, проглашено је ванредно стање јер је море сељана почело да хрли ка градовима које су морали од те "навале" да чувају органи реда. Када су снимке тога пустили члановима ЦК поједини су заплакали. Од тада Кинези изучавају Хајека и Фридмана. Нико их није окупирао, нико им то није наметнуо нити их присилио, осим жеље да не гледају пропаст сопствене нације. Наш ЦК још увек није достигао тај стадијум, још увек су под утиском чланова пленарних заседања.

Ако нам је циљ да финансирамо образовање, здравствену и пензиону заштиту, војску, полицију, дипломатију и све остале државне ресоре економски раст нам мора бити циљ. Тако су се сложили и чланови ЦК КП Кине иако они деле твоју суревњивост према демократији.

Младен Обрадовић и Миша Вацић нису исто са Сорошевцима. Први наносе штету из незнања а други свесно. С једнима се можемо изборити, с једним и другим тешко. Ипак апелујемо на разум првих пошто знамо да савест других не постоји.

Туркменбаши,

опет ниси прочитао текст. Зато ево пар одломака у вези са ставом према режиму:

И режим и најзначајнија опозициона снага се такмиче у популизму и обичном лагању грађана. Ови на власти сносе много већу одговорност за наставак економског пада Србије јер је целокупни њихов мандат био крађа и куповина времена заснована на задуживању наше деце. Режимске странке се нису показале способним да изведу Србију на пут економског и сваког другог опоравка. Напротив.

Мој циљ иначе није био да се бавим вишим филозофским темама већ нечим сасвим реалним. Прије свега да нагласим да ни једна опција (лише оне непоменуте која је требало да буде права да није метиљави на њеном челу) не може Србију извући из постојеће кризе.

Ако ниси увидио градацију коју сам ево ти пасуса који је порпилично јасан:

Да би разумели ове ставове неопходно је познавање психијатрије како би се анализирала лица која их заступају. Са друге стране свест срБских национал-бољшевика је у суштини тоталитарна и не допушта право на различитост. Људе из режима и опозиције не интересује ништа сем воље за власти у сврху личног богаћења без обзира на последице по будућност наше деце и државе.

Ја заиста не разумијем за какво друштвено уређење се ти залажеш. Волио бих ако би могао то да ми појасниш. По мени је слобода појединца битна ствар које се не бих одрекао у име неке веће идеје.

Поздрав

Раде,

Извињавам ти се што су коментари добили ток који полако одлази од теме твог текста, тј. за свој допринос томе. Ипак нисам имао смирења а да не напишем први коментар, а затим да дам одговоре теби и Игору на ваше коментарисање мог коментара.

Ако текст говори о слободи, говори са позиције либералне демократије и идеала "западног друштва". Отуда моја потреба да проблематизујем идеолошке основе са којих критикујеш заиста несретно стање нашег народа. (Мада ми се чини да је текст о последицама титоизма на Србе, не само због наслова и не смо због тога што се "титоизам" помиње за трећину чешће него "слобода".)

Ти кажеш "Са друге стране имамо СрБске национал-бољшевике који би да граде «праведно» друштво." Ја сам скренуо пажњу на твој цинизам које се тиче слова "б", као и на потпуно неодгаварајућу и злонамјерну терминологију коју користиш да би етикетирао своје неистомишљенике, од којих су неки не само учесници или учесници у најави страначког, политичког тј. демократског живота у Србији, већ и они који су јавно рекли да према парл. демократији имају "апсолутно афирмативан став". Међутим, мој главни протест је усмјерен против саме идеје по којој су Соња Лихт (предсједница Фонда за политичку изузетност, предсједница Спољнополитичког савета Министарства спољних послова, предсједница УО „Политика“ и сива еминенција спољне политике Србије) и Чедомир Јовановић (коме између осталог, може бити да јавно са предсједником једне државе, као равноправан му саговорник, расправља о геноцидности Српске), да су дакле они "на једној страни", а двадесетогодишња жена Младена Обрадовића (која је прво тромесјечје прве трудноће провела у притвору јер је "организовала" хаос у Београду, а ухапшена је прије него је "хаос" почео) и Миша Васић (коме се у недоглед одлаже суђење јер суд не може да лоцира крунског свједока који је иначе члан ГО странке чији је предсједник министар полиције) на "другој страни".
У ком смислу су они на "једној" и "другој" страни. Само на једној и другој страни фронта, у рату који се води између антиСрба и Срба. Јасно је ко је у том рату јачи. Неко са стране, незаинтересован за Србе, вјероватно би симпатисао слабије.

Дакле, било какво поређење типа ког си ти направио, између "једних" и "других" је непристојно бар због двије ствари:
1. У питању су издајници и/или антисрби, са једне стране, и Срби, да не кажем срБски родољуби са "друге" стране.
2. "Први" имају готову сву власт у Србији, нарочито у домену културе; "други" су најмаргинализованије и вјештачки најозлоглашеније групе у Србији чији утицај "тежи нули".

Стога је твоје разматрање о могућим резултатима дјеловања "других" није на мјесту. Такорећи промашено. Толико промашено, да кад не бих знао тебе и твоје родољубље, оптужио бих те да радиш за БТ, тј. да текст има за циљ да БТ-а постави као глас разума, "златну средину", између фанатика са једне и друге стране.
Овако, "оптужујем" те да је текст написан у сврху промовисања начела које се поносно вијори на главној и страни на којој је објављен твој текст:
"У срцу западне слободе и демократије је уверење да је појединац мерило вредности, а цело друштво, група, држава, постоје због његове користи. Отуда увећање слободе за индивидуална људска бића мора бити врховни циљ и поштована пракса било ког западног друштва. - Роберт Ф. Кенеди".

Ако има потребе да анализирам текс рекао бих следеће:
Ми треба да демократизујемо наше друштво и да га претворимо у оно западног типа. Тада ће смисао српске Државе, смисао српског Народа, смисао српске Историје, бити да ја имам користи.

Добронамјерном поруком, која до душе звучи грубо: смањи демократски доживљај, поздрављам те, и не замјери.
Т.

Туркменбаши,

молим те прочитај текст још једном. Видјећеш да се прије свега говори о слободи, не о демократији. Како политичкој тако и економској.

Нису другосрбијанци и националбољшевици исти. Не дај Боже. Ови први су издајници или једноставно мрзе Србе, док су други незнавени. прије свега по питању економије, али и политике. Резултати дјеловања ових првих су нам познати. Резултати ових других би такође били катастрофални. Јер Србин будала ће да направи већу штету од покварењака. Уосталом, довољно им је погледати статусе и коментаре на фејсбуку.

Игоре,

Да ли полемишеш са мном или са ксенофобима, који су наслеђе титоизма (попут оних диљем Европе и САД)? Или мислиш да су баш они код мене огадили демократију?
Остављајући по страни концепт да идеја нема власника тврдим да идеја има поријекло. Ето, стварно тако мислим.
Саборност, коју очигледно не разумијеш, подразумијева да Срби заједно дођу до најбољег решења, а не оног које је најпопуларније. Тако да је управо СМ, са својим добрим предлозима, жртва унутарсрпске демократије. (Што би рекла мајка једног од идеолога: „А који су то Срби за које се ти бориш“?) Овако, у демократији, СМ не може ни појединачно да опепели једном СНП. Јер, глас народа – глас Бога. Да ли је заиста тако?
Анализа античке демократије, са свим идеализовањем, наравно, не говори много, јер сам ја управо и тврдио да демократија у Србији, оличена у БТ, нема никакве везе са оном атинском.
Оно што ти називаш саборношћу, у случају похаре Куча и сл., је заправо издаја. Супротност саборности.
Како можеш да Запад назовеш успјешнијим? У чему? У пржењу кокица? Е, наспрам тога да су то људи који су Богу окренули леђа (ту, наравно мислим и на оне „вјерујуће“ који су јеретици!) – па ће и Бог њима, за нене је остало збиља на нивоу пржења кокица. И то кажем као дипломирани инжињер! Е сад, наравно да не базирају свој „успјех“ (само) на геноциду и крви, (мада је улогу рата у њиховој економији екстремно тешко прецијенити!) већ и на свом менталном, духовном систему, али систему који на крају доводи до „ефикасности“ како на градилишту, тако и у концлогорима. Да ли су ти Срби, који су чуда радили по Западу, успјели да одгоје потомке који су Срби? У ком проценту и до ког кољена?
Твоја опсервација о томе како ствари стоје у Цркви и на страшном суду, те у том контексту уопште помињање индивидуализма, није потпуно исправна. Но ово није мјесто, вријеме и начин за теолошка распредања.
Разлози за да је Р-ова идеја феноменална (која идеја? и чија идеја?) ми нису јасни. Све се ево у пракси испробава, па видимо колико је новим правилима смањена корупција, колико су „купци“ овлашћени да утичу на квалитет „робе“ и прије свега колики је квалитет те „робе“.
Само ми је јасно да сам, по теби, ја рационалан човјек који нелогично напада то што просјечна породица не може да школује своју дјецу, али ипак браним ситуацију у којој просјечна породица не може да школује своју дјецу. Баш сам национал-бољшевик!
Не мислим да је излишно рећи да је ЈКореја окупирана због антиамеричког осјећања дијела становништва (шта ли је разлог), због економског раста који је тако феноменалан и опште познат да о њему нема потребе писати, јер „само“ 5.4 % војске је америчко. Да ли је и официра и генерала исто само 5.4%. Да ли је њихов утицај исто само 5.4%. Да ли су стога окупирани, или само 5,4% одсто окупирани. (Јапан исто, због технологије, као није окупиран, једино што су у сред највеће јапанске муке у последњих много деценија – катастрофални земљотрес, цунами, и нуклеарна катастрофа као могућност – подржали напад на Либију.)
Говорити да су на Далеком Истоку гласачи конзервативци, либерали, прогресивци и социјалисти, упућује управо на окупираност тих подручја туђом идеологијом или чак војском. То су аутентичне културе, старе хиљадама година чијим припадницима су ти концепти суштински потпуно страни. (Ту наравно мислим и на комунизам, рођен у срцу католичко-протестантске Европе.) Само постојање таквих парламената је дубоко проблематично.
Пољска, као (условно!) позитиван примјер, који сам и ја истакао, је дубоко католички укоријењено друштво, са веома малом демократском традицијом, тако да су последице демократије мање него у секуларним протестанским друштвима са дужом демократском традицијом. Али, има времена...
„Економски напредак“ није оно на чему друштво треба да се заснива, ако желимо да то друштво послужи као окућница нашег живота, коме смисао треба да буде спасење. Такво друштво треба да буде утемељено... ајде, да не банализујем потребне темеље.
За Прокића се извињавам, али сам сигуран да, суштински, нисам погријешио. То шо једна група демократа за другу говори да се гађају демократијом ме подсјећа на мењшевике и бољшевике, стаљинисте и троцкисте, титовце и ибеовце... и као су једни друге називали издајницима, фашистима, капиталистима, стаљинистима... Ипак, и поред свега, изједначавати стране егзекуторе над нама, и оне који робијају јер су ови први довољно осилили, одиста није на мјесту.
Ја тврдим да моћ јесте у нашим рукама! Моћ да мијењамо (поправљамо) себе, али не свијет. У том смислу Сорош, ни његови шефови Ротшилди, па ни њихов архишеф (каква кованица!), онај први демократа коме је Небеска Монархија баш сметала, појединцу могу узети тијело, али не могу душу, осим ако их ми пустимо.
Дакле, као што видиш, ми из КГБ-овских породица, који смо сада приватизовали свету земљу наших предака, нисмо за демократију.
О демократе, зар се преко мојих леђа обрачунавате са ксенофобијом, титоизмом, руским тајним службама и пљачкашком приватизацијом.

И тако даље, и томе слично. Даље да те не цитирам, испашће да кажем:
„Ко друкчије каже, клевеће и лаже (осјетит нашу ће пест)“!
А то не бих волио да неко може да ми приговори. Сувише је титоистично.

П.С.
Срби у БРЦГ гласају за опозицију зато што им је до демократије и демократизације (БРЦГ). Да им је до саборности, тј. до сопственог народа... („Само да се у школама дјеца не дијеле...“) БРЦГ не би постојала....

Колико синоћ сам на БиБиСију код Сакура (Hard Talk), новинара који је разбуцао Хариса Силајџића као хушкача на рат који жели да укине Српку, ухватио завршницу интервјуа Јакунина где се дотакао демократија из крајње неповољне тачке гледишта.

Увид у његову биографију ми је казао много:
http://en.wikipedia.org/wiki/Vladimir_Yakunin

Иначе ми је занимљив случај Јужне Кореје који си поменуо.

У њој заиста има 28.000 америчких војника али и 520.000 јужнокорејских. О економском расту Јужне Кореје нема потребе писати. Као ни о антимеричком осећању (дела) становништва што се дало видети на многим демонстрацијама. Мислим да је прича о америчкој окупацији истих излишна.

У јужнокорејској скупштини (сазив по изборима 2008.) http://en.wikipedia.org/wiki/South_Korean_legislative_election,_2008:
- 53% седишта држи конзервативни блок (3 друштвено конзервативне и економски либералне листе, по идеологији налик Слободној мисли)
- 29% држи прогресивни блок (корејски националисти и борци за редистрибуцију богатства)
- 5% држе социјалисти (корејски националисти, социјал-демократе)

Гледано по овој Радетовој подели, другокорејанаца немају, док се тек ови трећи, најмањи (који су највише добијају на самом југу Јужне Кореје који рата није видео ни 1950-3.) могу описати као национал-бољшевици.

Занимљив је и пример Пољске у којој такође преовлађују про-капиталистичке странке - конзервативне и либералне - уз значајну дозу друштвеног конзервативизма по свим горе-описаним питањима (хомосексуалност, педофилија, породица). Да не причамо о томе да су међу ретким државама Европе са позитивним природним прираштајем (без помоћи имиграната) или о јачини војске и отаџбине. Исто би се могло рећи и за Турску.

Има ли дакле веће и боље заштите не само националне државе, већ интегралног друштва и народа од оних који државу и друштву желе оснажити тиме што ће створити предиспозиције за пре свега економски напредак (немогућ без економских слобода)

Иначе, Прокић није рекао да ће Србија бити демократска са или без Срба већ "модерна". Његово гађење демократијом, као и Чанково (који је предложио забрану готово сваке странке изузев његове) и остатка србомрзачке екипе је додирна тачка с онима који себе сматрају српским националистима. Резултат је слаба држава, управо због одсуства демократије - било да је реч о томе да је СРС Влади Мирка Цветковића продавала кворум у Скупштини за милион евра дневно (па су зато пошизели на Тому који им је отео 21 посланика и смањио ренту) или о томе како су бирачи СРС по договору преспавали други круг покрајинских избора 2008. Уосталом, зар је битно, демократија је само фарса, нека Пајтића, Чанка, нека Статут. Све то одређује неко већи горе - Вашингтон је одлучио да ће АПВ бити независна и не можемо ми ту ништа осим ако Руси (и Кинези) не ураде нешто што до сада никада нису радили. Наравно, решење није у нама самим, да деконструишемо војвођански национализам и нацију коју сами градимо. Кључ је у Сорошу против кога одговора нема, сем наравно километарских текстова на Видовдану који не пропусте закључак да је за све крива демо(но)кратија све жалећи за старо добро доба Ранковића (и Крцуна) под чијом сменом је први пут створена област/покрајина под именом Војводина и први пут добила извршну власт и Статут.

Све је то део једне те исте медаље - одсуству одговорности за сопствена дела:
- Онај ко је гласао за ПзП 2006. каже да је устав дискриминаторски
- Онај ко гласа на изборима за опозицију која ради у договору са позицијом пљује по демократији али једва чека не само да изађе на изборе већ утиче на друге да такође гласају
- Онај ко се бори против економских слобода жали што је сиромашан, он појединачно, његова породица али и нација-државе, те што је војно-дипломатска снага његове државе безначајна

и тако даље и томе слично. Све је то повезано Туркменбаши, ко другачије каже, нема појма.

Туркменбаши,

Грех је уткан у свако стварање државе. Не бих да звучим као антисрбин али однос српских племића-владара према својим рођацима (конкурентима) је био, најблаже речено, дивљачки. Толико о саборности у доба готово апсолутне монархије (дакле пре демократије). Српска и ромејска/византијска држава су такође основане на освајањима, пљачкањима и убијањем, можда не и на геноциду мада јесмо били систематични у прогону и изгону "бабуна" које неки и богумилима или патернима тумаче. Ако ништа друго, истребили смо Грке из Превалитаније/Диоклеје немањићким освајањем тих приморских градова, како оно беше слове житије да ниједан камен не остаде на своме месту?

Запад није само успешнији због насиља и освајања, да је тако, Србима би било довољно да буду квислинзи истих окупатора, не да и иду у Матицу окупатора. Да не причамо о томе шта су Срби стварали у САД, Канади, Немачкој, Аустрији, УК, Аустралији, дакле исти тај православни крштени свет али под неким другим (или било каквим) грађанским и економским правилима, за разлику од комунистичке Југославије (и њених наследница) у којој је једино правило да га нема. Уосталом, нема шта теби да причам знаш и сам, довољно је погледати галиматијас звани имовинска права или грађевински прописи и квалитет.

Имајући све написано на уму, сасвим је природно да се Белгија, иначе већ подељена на бар два-три друштва, растакне на више земаља. Демократија не може да ствара нову државу, напротив, то чине недемократски (често насилни) процеси. Демократија пак са друге стране може да фаворизује мирни разлаз што сматрам готово извесним у случају Фландрије као и њено евентуално утапање у Холандију (пошто за њихову репрезентацију навијају, њихов стандардни језик користе) или Валоније у Француску (о чему је већ све више речи). Опет, по демократском принципу који ће бити примењен у Шкотској, Каталонији или Квибеку.

Слажемо се око тога да слобода без обавезе не иде. У томе је проблем Југословена и Југославије, што за разлику од Комекона/Варшавског пакта, југословенски грађанин јесте имао више слобода али не и одговарајуће обавезе. То се најбоље да илустровати реченицом "они су крали али су макар нама давали да крадемо". По мерилима БДП per capita Је Jугославија 1945-1990. била све време иза Источне Немачке, Чехословачке, Мађарске, готово увек иза Пољске и пар година иза рата чак иза Румуније! Једино смо увек били испред Бугарске и Албаније. То је неспојиво с просечним изданком српске радничке класе који памти баханалије (иће, пиће и јефтине жене које се дају за чоколаду) по Пешти, Прагу и Варшави. Сада се чуди како су та друштва испред нас по многим показатељима. Из простог разлога што је наш систем створен да би се тетошио просечни човек, тј. давале му се слободе без обавеза, и створио погрешан утисак благостања.

Појединац можда не зна увек шта би са својим иметком али макар за своје поступке сноси индивидуалну одговорност. Отуда му је Господ подарио слободу, јер уз њу иде одговорност. Иако постоји саборност у Цркви свако испашта за своје грехе - што је опет врло јасан индивидуализам који са собом повлачи закључак да је неморално одлучивати у туђе име о туђој судбини, односно да је најбоље пустити свакога да чини како му се хоће, уз одговарајућу бригу и упозорења онима који су застранили.

По последњем пасусу закључујем да школовање не само да није бесплатно већ се двоструко плаћа - кроз порез и школарину. Дакле Радетова идеја је феноменална из три разлога:
- јер чини трансакцију транспарентнијом (једна тарифа) чиме се елиминише корупција ("данак бирократији" и "провизије" сувишних посредника)
- овлашћује муштерију (што родитељ/студент суштински јесте) утиче на побошљање квалитета производа (што образовање суштински јесте) како би диплома вредела више на тржишту рада
- искорењује нелогичну ситуацију где један рационални човек истовремено говори у прилог status quo (двоструко плаћање образовања) а против плаћања образовања

Туркменбаши,

Та замисао ксенофоба, што је још једно наслеђе титоизма, о томе у једном будућем тексту, да се људима огади демократија као нешто страно и то још увезено са Запада чије смо спољне политике чешће били жртве него нешто друго, је погрешна. Ако се идејама уопште може приковати порекло то јест културно-верско-национална етикета. Демократија као идеја је настала и постојала у описаним местима, идеје нису ничије власништво, заправо добре нису пошто се сви о њих грабе, али лоше јесу.

Саборност, по том принципу Срби из Слободне мисли чине мањину и залажу се за права Срба док се остали Срби залажу за смањење рачуна за струју, Вујановића, Маровића и Нухоџића уместо Ђукановића, Лукшића и Вучинића? Занима ме ко се ту има коме приклонити, односно сме ли СМ утицати на већину и којим путем?

У античким полисима је за власт било 3 релевантна фактора:
- лична харизма
- лична војска (број људи који су ти одани и спремни да гину за тебе)
- богатство.

Смене власти су се догађале кроз грађанске ратове (унутар полиса, отуд се тај еуфемизам и даље користи за братоубилачки рат). Демократија је тежила мирној предаји власти. Дакле узимала је сва та три фактора у обзир (у већој или мањој мери) само уз помоћ активиста и странке уместо војника и војске. Поента демократије није увек чак ни у коначном пребројавању гласова већ у признању сопственог пораза. То управо одржава саборност односно спречава братоубилачки рат али уз додатне механизме (представничка тела) даје прилику пораженој мањини да не буде понижена, истребљена и подложна тражењу освете кроз рат.

Наш народ је препун случајева Саборности: Када су Јејовићи и други Старо-Кучи пасивно учествовали у Похари Куча(-Дрекаловића) Зека манитог и Црногораца. Поделе постоје, оне су природне јер не можемо сви исто размишљати пошто нам је управо Господ подарио слободну свест. Тако да се ми не "парцелишемо" тиме што се групишемо као сличномишљеници ништа више него што слободно бирамо свог брачног сапутника, дружимо се са нама блиским људима или организујемо породичне ручкове. Алузија на четврту генерацију Магна Карте се односи на временски распон до Душановог законика али и одређене иновације као и чињеницу да су енглески барони усвојили Магна Карту за време нејаког владара (Јован без Земље) док је Душан на врхунцу своје моћи исту ограничио независним судством.

Игоре,
Наравно да нам демократија долази са Запада јер смо је под утицајем те средине, и под утицајем Срба одушевљених том средином у Србију унијели. То што је атинска демократија, старија од француске не значи да су Срби прихватили ту „прву“ атинску, а не „западну“. Нису, као што нису ни новгородску демократију, такође старију од француске. Да не говоримо о томе да непосредна атинска демократија у којој пар стотина људи заиста одлучује о себи (тако нам бар кажу; ипак, златно вријеме те атинске демократије је Периклово вријеме, вријеме дакле једног надареног појединца који је био готово монарх) нема везе са системом у коме милиони људи бирају између десетина партија=подјелитељки (које најчешће не представљају аутентичну вољу својих бирача), а које се даље саме међусобно договарају апсолутно не консултујући своје бираче.
Та „демократија“ из српске старине није никаква демократија већ саборност, која управо треба да искључује „већину“ и „мањину“, и гдје би одлуке требало да се доносе саборно, сабирајући се, а не дијелећи се, парцелишући се, партијашећи се. Са тим на уму, нека словенска законодавна тијела се и данас зову Саборима, е да би се превладало, макар симболички, то што демократија по природи доноси – разједињеност, несаборност Скупшине, Парламента, на крају демократије саме.
Да је Душанов Законик „наследник четврте генерације“ Магна Карте, не бих коментарисао...

Раде,
То што је западни свијет било шта створио на разним геноцидима, пљачкањима необјашњивих начина, преварама неслућених размјера, са „племенитим“ потребама попут цивилизовања примитиваца, хуманизмом према жртвама варвара или увођењем демократије, не би никако требало да се мијеша са оним што су Срби створили, или нису створили. „Огроман“ број Срба је тамо зато што је огроман број Срба процијенио да им је тамо боље. Али то није никакав аргумент. (Огроман број Српкиња процјењује да им је боље да изврше абортус. Ти бројеви се, узгред, у Русији и Украјини мјере милионима годишње.) Не мислим, ни најмање, да су западна друштва боља од нашег: дијете које се тамо роди и крсти је мали јеретик. Кад се роди и крсти Српче оно је мали православац. А из овог двога, ако је то мало, происходи и све остало. (Притом сматрам да је Српско друштво лоше, на путу да постане одвратно, јер је све сличније западним друштвима, демократија је то...)
Белгију помињем, и то не појединачно, као примјер да ту државу демократија не може да очува, јер је демократија по себи разједињутељска сила. (На страну то што је Белгија вјештачка држава; но постмодерниста Европски, дакако демократа, би рекао: а која држава то није?)
Педофилска странка у Холандији и образовање дјеце у Берлину да буду хомосексуалци, помињем као последице демократије које се могу очекивати и у другим срединама, само ако се демократији дозволи да се размахне. Тамо гдје се не дозволи, друштво ће бити проглашено за недемократско, бити под страховитим притисцима, а ако не буде довољно снажно, овим или оним ратом покорено од стране, замислите, демократских држава Запада.
Ја сам мислим да је слобода појединца највећи од Бога дар. Но то значи и обавезу да тај дар, и ту своју слободу да бирамо оно што нашег Творца радује, бранимо од оних који тај дар употребљавају да би зацарили Зло, и да би у ствари, нама одузели слободу. Па да ми више немамо слободу да нашу дјецу образујемо у духу хришћанских вриједности.
По правопису, заиста, срБски, СрБство... није правилно, као ни Свети Дух („треба“: Свет дух, али пак Социјалистичка Република – исправно!) Међутим, они који се оглушују о наредбе из правописа (језика за који се, што се тиче српске науке, још не зна да ли је српски или српско-хрватски) то такође знају, али наглашавају да наш коријен није срп већ Срб. Последица управо одсрбљавања, па и оног титоистичког, је свођење Срба на српове. Српска оштрина није исто што и срБска оштрина!
Они који желе добро и они који желе лоше, никако не могу бити на истој медаљи. Сајтови које си побројао, тј. они који се окупљају на њима, никако не би пристали на назив који им намећеш, што онда доста (не све!) говори о исправности твог термина. И даље тврдим да је термин просто етикета за националисте који нису демократи. Да не говорим што је њихов утицај у Србији раван нули, за разлику од другосрбијанског, па је крајње чудно да толико мјеста заузимају у тексту који се бави српском слободом. Термин национал-бољшевик највише би одговарао термину национал-социјалиста, а ове родољубиве Србе, баш овим другим термином неријетко етикетира другосрбијанска фракција либерал-демократске српске елите. Мени није мила ова скоро подударност демократа родољуба и демократа родомрзаца.
Наравно да су, суштински, „боље“ прошли народи чије су државе орбитрирале око комунистичке Москве, јер се нису могли самообмањивати да живе у слободи, за разлику од „Југословена“. (Згодно мјесто за мало спрдње на сопствени рачун!) Управо (и) зато тврдим да је лажна слобода демократије погубна за збиљску слободу човјека или народа. Рај на земљи, комунистички, национал-социјалистички или либерал-демократски, или било какав други не може постојати, јер рај није на земљи! Можемо се само трудити да заслужимо онај једини Рај – на Небу.
Људи појединачно никад, али никад, не би обезбиједили не само школе и болнице, већ ни основну сигурност, да није Власти која то организује. У том смислу је јасно да појединац, најчешће, не зна шта би са својим иметком – баш зато што мисли да све он најбоље зна. Као што је „свети отац папа“ „непогрешив по питању вјере и морала“ – овдје је свако папа али само за себе. Да не говорим што школарине, које се мјере, и то за једно дијете (за просту репродукцију мора бити троје дјеце!) и десетином личних примања, нису последица врло ниских пореза. Напротив, порези у Србији су веома велики.
Тако да сада, од када нам дође демократија, „СрПин“ школује своје дијете вишеструкоструко – кроз порез и кроз кредит који отплаћује банкарским крвопијама по зеленашким условима. Једино што је и Универзитет болоњизован, па ни она једна диплома (а плаћено их ко зна колико!), на тржишту знања, не вриједи много.

Добро нам се вратио Туркменбаши.

Да покушам укратко да одговорим на твоје коментаре.

Западни свије јесте у кризи али је богатство које је створио у протеклом периоду вишеструко ономе које смо ми као друштво створили. Уосталом зато је огроман број срба и отишао тамо. А још увијек се не враћају. Дакле, није иста криза када примаш 2-3 хиљаде евра и она кда ти је плата 200-300. У исто вријеме надам се да ћеш се сложити да су западна друштва ипак боља од нашег. Јер зашто онда наши људи и даље одлазе тамо ако нису?

Случај Белгије тек нема везе са текстом. Белгија је двонационална, двојезичка заједница која се по природи ствари распада. Србија је држава са јасном и великом националном већином.

Друштва Западне Европе су донијела многе законе са којима се не слажем. Наиме, није на држави да уређује многе односе унутар друштва које појединци између себе могу боље да утврде. Помињање педофила, те прича о принчевима ћу схватити као популистички покушај одбране својих ставова. Држава мора, у најмању руку да понуди различите програме за ученике како они не би морали да уче оно што је у супротности са њиховим убјеђењима. Друштва Западне Европе данас све више иду ка ксенофобији а расна и вјерска питања су отворена услед већег броја имиграната који нису прихватили културе друштава у која су дошли јер потичу из култура чије су вриједности супротстављене.

Текст иначе није о демократији, већ о слободи. И то о еконосмкој и политичкој слободи против које су и другосрбијанци и Србски националбоњшевици.

Што се тиче ријечи срБски, ради се о неправилном облику јер Б мора прећи у П услед једначења по звучности. Код ријечу предсједник то пред се није стопило са другим дијелом ријечи и јасно је препознатљиво. Ипак, нисам читао последњи Правопис српског језика, па не могу рећи да сам 100 одсто у праву.

Империјалистичка(е) политика(е) Запада и његов однос према Србима и осталима на Балкану такође није била тема текста, мада се у тим оцјенама слажем са тобом.

За разумијевање националбољшевизма у србији пожи на сајт Видовдан, Двери Српске, Наши 1389... Они вјероватно желе добро али последице њихове потенцијалне владавине би биле катастрофалне.

Разлог зашто је већина земаља бившег реал-социјализма успјешније од нас данас
јесте што су они осјетили праве "благодети" социјализма па не желе више да га понове. за разлику од њих ЈБТ је користио стратешку позицију за обезбјешење нереално високог стандарда живљења генерацији која живјела у СФРЈ, тако да се они али и њихова дјеца још увијек сјећају старих добрих времена кад се није радило пуно а имало се.

Ја ни мало не сумњам да би Срби били здрав народ да су имали вишестраначки систем, приватну својину, право на живот, имовину и вјеру, одговарајуће законодавство од 1945., то јест да нису осјетили благодети социјализма.

Што се школарина тиче: њих сви плаћају само је питање на који начин, индиректно из пореза или директно из свог џепа. Ја се залажем за ниже порезе и то да више остане у мом али и џеповима осталих како би могли да лакше доносе одлуке у вези са својим животом. Не умије држава боље да управља мојим новцем од мене.

Туркменбаши, што се тиче друштвених теорија, мало је тога што стари Грци, ти мудри људи, нису већ рекли.

Тако нам демократија не долази са Запада (осим ако Атињане не рачунамо у нама западне крајеве) баш као што би се могло рећи да је колективизам који је касније разрадио Маркс има свој корен у спартанском и платонском уређењу и схватању полиса/државе.

Иначе, код Срба је уобичајена пракса изборне скупштине која је бирала владара, задругарство је била честа појава а у самим племенским заједницама је највиши орган био скуп главара. Тако да је тешко рећи да нам је демократију неко са Запада увео, макар она била "источњачка" или тачније античка европска тековина.

Шта рећи затим о владавини права, о Номоканону Светог Саве (по узору на Јустинијанов код) или Душановом законику који су били савременик и наследник четврте генерације (хронолошки али и правно) Magna Charta (1215)?

У жељи да се ове моје примебде схвате као добронамерна критика, jeр ништа друго не постоји, ако је веровати мом чланку "Критика, изнуђена лојалност и ритуална жртва". ;).

После деценија комунизма, многи мислећи Србин по инерцији оптужује комунисте и њихову стварну или замишљну заоставштину за све лоше што међу Србима постоји.
После деценија комунизма, многи мислећи Србин по инерцији бива демократа, јер гле, у Белгији, (Западној) Њемачкој, Холандији и Британији није било комунизма, па су „сређена“ друштва, ерго либерална демократија и тржишна привреда један народ чине бољим.
Него тај мислећи Србин се некако ријетко запита шта би од Србије било да је, мученица, организована по моделу западних друштава и више од ових ево 12 година . Кад нас изненади нека вијест, попут расног устанка у Француској, тихог распадања Белгије, странке педофила и бесплатних државних шприцева за наркомане у Холандији, бајци о принцу и принцу у школском комплету за дјецу старију од четири године у Берлину (ево линк само за последње: http://www.dw-world.de/dw/article/0,,15253152,00.html?maca=ser-TB_ser_politka1_naslovna-4944-html-cb ) ... то се приписује инциденту, утицајној групици лобиста или превеликој влажности ваздуха услед циклона са Атлантика. Ријетки је тај који ће рећи: па та демократија је антиљудска и богоборачка, дакле сатанистичка, макар као „наш“ комунизам. (Који наш, на Западу је настао, одатле је увезен и од њих нам је наметнут!) А да ће рећи да су исти инжењери људских душа конструисали и демократију и комунизам (и дарвинизам, националсоцијализам...) како би од људи направили бесловесну стоку, која нема ни свијест о слободи, то не треба ни очекивати.
Оно, међутим што изненађује, је да инерција са почетка коментара често убија способност за правилно расуђивање. Зар на овом мјесту, у унитаристичком српском простору, да наиђемо на безмало препоруке дијелу Корејанаца, који су по аутору слободни (http://en.wikipedia.org/wiki/List_of_United_States_Army_installations_in_South_Korea) да се не уједињују са онима омађијаним и неслободним (онима који су се деценијама борили за независност, која их је коштала милиона живота, који су се назамисливо много тога одрицали, на крају направили А-бомбу, па су их оставили на миру). Ваља мало упоредити снимке са корејских војних парада у С Кореји и америчких(sic!) у Ј Кореји! И све позивајући се на слободно друштво демократске Западне Њемачке (http://en.wikipedia.org/wiki/List_of_United_States_Army_installations_in_Germany , чланице НАТО, подржала РХрватску у довршавању геноцида над Србима, подржава и „слободно косовско друштво“ које воде шиптарски нарко-картели и трговци људским месом...), које и данас, ето, трпи што цивилизује Њемце који су живјели у ДДР. Нису БНД и НАТО службе знали какви су Њемци иза гвоздене завјесе. Да, они који су се чудили титоградским Вијестима („Прво Држава па онда Демократија!“) сада уче Корејанце, па и Њемце, а сјутра онда и Србе, о преимућствима либералне демократије и тржишне економије над националним јединством!
Ако је комунизам (у „домаћој“ верзији титоизам) апсолутно, скоро апсолуто, претежно... одговоран за проблеме српске садашњости, како то да су сви остали Србима сапатници, укључивши и ону мафијашко-кољачку-предплеменску заједницу са КосМета, по западњачким мјерилима супериорнији од Срба? Или како да Мађарска уставом бива организована као најузорнија европска држава (кад су у питању вриједности традиционалног морала из кога исходи толико тога) иако је имала много тврђу комунистичку чизму од оне Брозове и његових наследника. А Пољска?
Ипак, највише ме је погодила наводна подјела српске јавности на другосрбијанце и срБске национал-бољшевике, који су заправо двије стране исте, ЈБТ медаље.
Прво, зашто је толико за презир то слово „Б“? (Ако постоје два принципа у писању, етимолошки и онај по звучности и ако се оба практикују (нпр: преДсједник), зашто да се такав приступ не односи и на СрБиново име и тог имена придјеве?)
Друго, ко су ти национал-бољшевици, ко су њихови најутицајнији јавни дјелатници, постоје ли гдје званично, или је то само добар термин за етикетирање?
Треће, зашто је жал за цивилизацијским достигнућима бесплатног школовања и лијечења, поштовања према Отаџбини и јакој домаћој Војсци затрованост гласача или популизам политичара? Зар нико не види разлику између оних који би државу растурили (Ненад Прокић: Србија ће бити демократска са Србима или без њих!) и оних коју би и по цијену живота државу бранили? Између оних који очекују да им дјеца имају реално право да се школују, и оних који сматрају да школарина има коштати десет просјечних плата? (Школарине су вишеструко скупље него на већини најпрестижнијих њемачких универзитета!!!)
Зар нико не види сличност између оних који се залажу за своје схватање либелне демократије, тржишне привреде и слободног друштва и оних других који се залажу за своје схватање либералне демократије, тржишне привреде и слободног друштва!
У жељи да се ове моје примједбе схвате као добронамјерна критика, јер ништа друго није,
Искрено Туркменбаши, опет међу Србљима...

Браво Раде!