Подгорица је усвојила Нирнбершке законе. Уколико се дуго пасивни српски посматрачи не отрезне до Кристалнахта, сви знамо какво ће бити коначно решење.

(Аутор је потпредседник Политичког савета Српске листе из Подгорице)

Нови црногорски идентитет је неспоран. Право је народа да ствара нове нације. Ипак, нико нема право да присиљава друге да напусте своју нацију и прихвате туђи, понекад недавно конструисани, идентитет измишљене историје. До 1945. године црногорске државне традиције несумњиво су биле везане за српске, а целокупан идентитет ове области и доцније државе, утемељен је на Његошевом српству, традицији Косовске битке и држави Немањића.

Ministarstvo prosvjete nije potvrdilo, ali ni demantovalo glasine, da se razmišlja o formiranju odjeljenja sa učenicima jedne nacionalnosti

Sva đeca koja ne zbore crnogorskim, školovaće se sljedeće školske godine na svom, maternjem jeziku. To Ustavom zagarantovano pravo Ministarstvo prosvjete obezbijediće svim Srbima, Hrvatima, Albancima i Bošnjacima koji požele da uče na jednom od četiri jezika.

U resoru ministra Slavoljuba Stijepovića, međutim, za sada ne znaju kako će Srbima, Hrvatima i Bosancima koji su do juče učili na jednom – istom jeziku, obezbijediti školovanje na tri različita.

"Olakšavajuća" okolnost je što će se Albanci, kao i do sada, školovati na albanskom jeziku, ali i činjenica da će Ministarstvo "blagovremeno" pronaći model.

"Nastava u svim školama u Crnoj Gori izvodiće se na crnogorskom jeziku, a đeci građana kojima crnogorski jezik nije maternji, biće obezbijeđeno školovanje na njihovom jeziku. Način na koji će se realizovati nastava za ovu đecu biće blagovremeno utvrđen, do početka naredne školske godine", odgovorila je portparolka Ministarstva Vesna Gajević "Vijestima".

Ministarstvo prosvjete nije potvrdilo, ali ni demantovalo glasine, da obezbjeđivanje školovanja na maternjem jeziku svima koji ne govore crnogorski, vodi ka formiranju jednonacionalnih odjeljenja.

"U skladu sa Ustavom Crne Gore, Opštim zakonom o obrazovanju i vaspitanju, Zakonom o manjinskim pravima i slobodama i Evropskom poveljom o regionalnim i manjinskim jezicima, Ministarstvo prosvjete će preduzeti sve neophodne radnje i mjere, na koje nas obavezuju navedeni propisi, da se svakom građaninu koji ne govori crnogorskim jezikom, obezbijedi školovanje na njegovom maternjem jeziku. Na ovaj način, obezbijediće se potpuna ravnopravnost svih naroda i manjinskih nacionalnih zajednica koji žive u Crnoj Gori", stoji u odgovorima, između ostalih, na pitanje da li može doći do miješanja, odnosno formirana odjeljenja u kojima će učiti samo đaci koji govore istim jezikom?

Sve češće se govori o tome

O tom, do juče nezamislivom rješenju, spekuliše se i u Ministarstvu prosvjete, a još više u školama, ali “Vijesti” nijesu uspjele pronaći sagovornika koji bi javno o tome govorio. Direktori podgoričkih škola hvataju se za glavu pri samom pomenu tog pitanja. Nekolicina njih potvrdila je “Vijestima” da nikakvo uputstvo Ministarstva prosvjete još nijesu dobili.

“Ne znam koliko je realno formiranje praktično jednonacionalnih odjeljenja, ali se to sve češće pominje. Praktično, ne postoji drugi način da se obezbijedi školovanje na maternjem (srpskom, hrvatskom i bošnjačkom) jeziku djeci koja to požele. Nemoguće je u jednom odjeljenju nastavu u isto vrijeme držati na srpskom i crnogorskom, na primjer”, kazao je jedan od direktora, insistirajući na anonimnosti.

VII 1 i VII 2

Više izvora “Vijesti” ne isključuje mogućnost da bi već predstojeće školske godine uprave škola mogle doći u situaciju da formiraju odjeljenja prvih razreda osnovnih i srednjih škola vodeći računa o jeziku na kojem dijete želi da se školuje. Slična praksa već je prisutna, jer su škole i do sada prilikom formiranja odjeljenja vodile računa o tome koji strani jezik će dijete da uči.

Eventualnim formiranjem odjeljenja po jezičko-nacionalnoj pripadnosti đaka, problem školovanja na maternjem jeziku bio bi riješen za nekoliko godina. Srbi bi učili u VIII1 na srpskom, Crnogorci u VIII2 na crnogorskom... Kome bi klicali navijači na košarkaškoj utakmici dvaju odjeljenja?!

(Славко Радуловић, НД Вијести, непреведено са црногорског језика)

Мртви идоли

Да ли вас теши чињеница да више не постоје народи који су највише унапредили нашу цивилизацију? Шта је са Спартанцима, где су Феничани, познајете ли неког Друида? Али изгледа да је српски народ осуђен на нестајање пре него што је дао своје одлучујуће доприносе. Осим ако је репутација неустрашивих чувара пламена непокорности, коју смо до недавно баштинили, довољан улог у историјску ризницу човечанства?

Многе европске земље својевремено су (1914. и 1941. године) показивале несумњиву жељу за интеграцијом српске територије у Европу, али под условом да Србија више не постоји. Познато је како је српски народ одговорио на те аспирације аустроугарских и немачких пријатеља, мада можда мислиоци Друге Србије сматрају да су баш тада учињене фундаменталне грешке. По њима, требало је да Србија мирно пристане на комадање и смрт, пошто би на тај начин широко отворила врата будућим евроатлантским интеграцијама. Да ли давно пропуштену прилику може да искористи (ваљда уз пристојну накнаду) ово поколење евроатлантских активиста?

Живи и здрави у Европу

Ваљда сте приметили да се нико не спори са Другом Србијом око уласка у Европску унију. Али је у српској Србији огроман број оних који мисле да није грех захтевати да Србија уђе у Унију жива и економски снажна, док Друга Србија сматра да придруживање – нема алтернативу. За њих је и убијена Србија – добра Србија, под условом да буде у Унији (и да, при том, апанаже ЕУ активиста не буду угрожене). Али Другој Србији никако да постане јасно да став српске Србије (већине грађана) не следи само из родољубивих осећања, него и из себичних економских разлога, пошто је, узимајући рационално све околности у обзир, боље бити жив, развијен и снажан, него мртав и раскомадан. То важи за државу, скоро једнако као и за сваког појединца.

Када би у економској науци постојао појам смрти, а не само равнотеже, дијагноза стања српске привреде била би крајње забрињавајућа. Конкурентност је све нижа, и то не само по оцени међународних институција (Светски економски форум), него и по показатељима учешћа наших компанија на светском и домаћем тржишту. Упозоравајуће зјапе дефицити у размени са иностранством, као и дефицити у јавној потрошњи, која никако да се заузда. А и како би, када држава (на свим нивоима), имитирајући развијену Европу оснива огроман број административних владиних и невладиних институција и организација, које просто сатиру државне приходе, а уносе само додатна погоршања у систем. Није истина да ћемо постати слични Европи (ех, та хармонизација!) ако формирамо на десетине и стотине нових институција, какве се данас тамо оснивају. Европском унијом заиста хара бирократска плима (цунами). Жељену сличност са Европом, међутим, брже ћемо остварити ако изградимо и учврстимо правни поредак и просторни ред, што су најразвијеније европске земље давно учиниле. Како ово објаснити нашим западним партнерима?

Таленат и знање

Жалосно стање у којем се налази Србија сјајно је анализирао М. Данојлић („Печат“ бр.161). Иако не кипти оптимизмом, тај блистави текст требало би штампати као летак и делити на трговима српских градова. Или га објављивати поново (и поново) у сваком броју „Печата“. Није довољно прочитати га само једанпут! Многи читају „дијагонално“ или „између редова“, а не би требало да олако пређу преко овог антологијског дела.

Такође, није мудро заваравати се често коришћеном (а плитком) фразом: „Имамо знања, имамо храбрости, талента и воље…“ Немамо! Уверен сам да нам недостаје сваког од ових важних материјала за изградњу развијеног друштва. Да није тако, зар би горди колонизатори (уз помоћ алавих домаћих пришипетља) харали Србијом, лицемерно називајући своје пљачкашке походе „подизањем демократског капацитета“? Србији су, у овом тренутку, потребни мудри и храбри људи, који ће умети да успоставе чврст правни поредак, просторни ред и економску слободу. И који ће знати како да саопште иностраним партнерима да Србија не жели да умре да би постала кандидат или члан ЕУ. Такође ће умети да покажу да је Србија отворена земља, спремна за поштену привредну сарадњу, без које је просперитет немогућ.

Многе земље Уније су економски развијене, а у њима се увелико учврстио правни поредак и просторни ред. Тај поредак (ваљда!) не могу озбиљније да угрозе процеси бирократизације који су у Унији узели маха. За Србију су, међутим, ти процеси  бирократизације погубни. Како упознати свет и Европу са истином да се Србија не може модернизовати пуким опонашањем Уније?

Поштовани,

Поводом несумњивог и релативно великог пораста броја Срба у БРЦГ, Матица Брда изражава дубоку захвалност следећим организацијама, институцијама и личностима које су својим активностима допринијеле да број Срба порасте:

-Влади БРЦГ

-Министарству за мањинска и људска права,

-РТЦГ, Информативној и Редакцији програма из културе,

-Дукљанској академији наука и умјетности,

-АНБ-у, због специфичног етничког састава овог државног органа и активности које је улудо предузимала,

-Дневном листу ''Побједа'' и њеном Уреднику господину Срђану Кусовцу,

-Дневном листу ''Вијести'',

-НТВ-и ''Монтена'',

-Министарству Културе БРЦГ,

-Институцијама и појединцима који су кодификовали црногорски језик, ма коју верзију заговарали,

-Црногорској православној цркви-, и њеном предсједнику, господину Дедејићу са супругом,

-Правном заступнику ЦПЦ, г.Стеву Вучинићу,

-Историчару Новаку Аџићу, са жељом да га Бог поживи 100 година,

-Историчару др Живку Андријашевићу,

-Историчару др Радоју Пајовићу,

-публицисти Марјану Миљићу,

-господину Рајку Церовићу

-уреднику инфромативног интернет портала ''Аналитика'',

-Уредницима, сарадницимаи техничком особљу емисија ''Претрес'', ''Црногорски, наш језик'' и слично,

-Социјал-демократској партији Црне Горе,

-Демократској партији социјалиста Црне Горе,

-Катастру Општине Цетиње,

-НВО-и ''Патриа'',

-Црногорском ПЕН центру,

-Црногорском друштву независних књижевника,

-Навијачима ватерполо репрезентације БРЦГ,

-Његовој екселенцији, амбасадору Франтишеку Липки,

-Госпођици Радојки Рутовић, Уреднику ТВЦГ,

Посебну захвалност дугујемо г.Ранку Кривокапићу, Председнику Скупштине БРЦГ.

Такође се захваљујемо и:

-Нашој матичној држави, Републици Србији,

-Влади Републике Србије,

-Министарству вера Републике Србије,

-Министру вера, др Богољубу Шијаковићу,

-г.Новаку Ђоковићу, српском тенисеру,

-Министарству за дијаcпору Републике Србије,

-Кабинету Председника Републике Србије,

-Саветнику Председника, господину Млађену Ђорђевићу,

-Монахињама манастира Ждребаоник,

-Министру Унутрашњих послова у Влади Републике Србије, господину Ивици Дачићу,

-Оперским умјетницима Народнодног позоришта у Београду,

-Ансамблу ''Коло'' из Београда,

-Матици Српској,

-Господину Милораду Мандићу-Манди, водитељу квиза ''Ја волим Србију'',

-Колективу емисије ''Жикина Шареница'',

-Нашим многобројним сународницима који су нам пружали подршку путем Фејсбука,

За Матицу Брда

Мирослав Влаховић

Српска мајка

Слободна мисао представила истраживање о проценту Срба у Црној Гори 

У склопу ангажовања које организација Слободна мисао има пред попис у Црној Гори 2011. године, ангажована је независна истраживачка кућa која је утврдила проценат Срба у Црној Гори.

Према истраживању које је радио Intelligence doo из Београда, дошло је до промене у уделу Срба у становништву Црне Горе са 31,99% (попис 2003.) на 34,27% (стручна пројекција). Подаци су сакупљани методом случајног узорка, укупно 30 пута у периоду од јануара 2002. до децембра 2010. гoдине. Узорци су, у просеку, имали по 1043 испитаника.

Цео Извештај у PDF формату може се преузети кликом овде.

Scribd верзију можете погледати кликом овде.

Сва питања можете упутити на: slobodnamisao@gmail.com

Црногорске синекурце, професионалне црногорске домобране са чином “независних интелектуалаца”, режимске гласноговорнике и њихове медијске саборце шокирала је најава да ће држава Србија подржати иницијативу да се Србима у Црној Гори обезбиједи статус конститутивног народа, да им се обезбиједи равноправност и праведна заступљеност у државним установама, државној управи и локалној самоуправи, као и стечено право на школовање на њиховом матерњем језику.

За поменуту касту, наведени захтјеви и иницијатива протумачени су као “покушај мијењања правног поретка сусједа”, “редизајнирање старих, погубних, модела у рјешавању такозваног српског питања у региону”, “патерналистички однос који Београд показује према међународно признатим државама на фону исте политике која је домининатна у тој земљи задњих двјеста година”…

Слична реакција чула се и са режимских адреса. Министар вањских послова Црне Горе Милан Роћен поручио је Србији да бригу о Србима остави Црној Гори, док је из кабинета премијера Игора Лукшића Београду упућен оштар демарш.

Најжешће је одреаговао Јавни сервис (РТЦГ), организујући специјалну емисију посвећену горепоменутој иницијативи Србије, на којој је тема обрађена по добро познатим демократским и професионалним приниципима ове медијске куће (српску страну бранио је један од четири госта, којем су синхронизовано “звиждали” и водитељка и навијачи ангажовани да одглуме “неутралну” публику…).

Укратко, са ниједне од наведених адреса није постављено питање – шта може да буде спорно у захтјеву да се припадници нације која чини трећину становништва једне државе, и чији су преци на територији коју она запосиједа живјели и прије њеног настанка, заслуже статус конститутивног народа?

Односно, шта може да буде спорно у захтјеву да се припадницима тог народа обезбиједи равноправност и праведна заступљеност у државним установама, државној управи и локалној самоуправи, као и стечено право да на школовање на њиховом матерњем језику?

Иницијативу да се Србима у Црној Гори обезбиједи статус конститутивног народа, професионални црногорски домобрани протумачили су проблематичном правдајући се тезом да је Црна Гора грађанска држава, односно “држава свих њених грађана без обзира на њихову националност”, како су објаснили из националсоцијалситичке партије Ранка Кривокапића.

Пошто црногорски домобрани ову мантру увијек заврте када се помене чињеница да Срби у Црној Гори немају ни дефинисан ни равноправан статус, ваља се осврнути на  тај “грађански карактер” независне државе Црне Горе.

Овог пута као аргумент за опис грађанског концепта на којем наводно почива  Независна држава Црне Горе неће бити употребљени подаци који говоре о дискриминативном односу према Србима на плану запошљавања у државној управи и јавним установама (скор је 11:1 у корист националних Црногораца), нити наметање као службеног језика којим, према последњем попису, говори три пута мање грађана него што је оних који су се изјаснили да говоре српским.

Грађански карактер Неовисне најдиректње је, наиме, недавно исказан у споразуму Хрватске и Црне Горе о односу према националним мањинама, а у којем се “грађанска” Црна Гора бави искључиво статусом и правима националних Црногораца. У истој равни је и предстојећи сабор црногорске дијаспоре у Франкфурту, који финансира Влада Црне Горе, а на којем ће се наравно сабрати само национални Црногорци.

Ово су два формална доказа да се Неовисна не понаша као грађанска држава када је ријеч о припадницима црногорске националности. Односно, да се држи принципа грађанске државе само када из такве перспективе треба оправдати оспоравање права својим грађанима српске националности.

Описани однос државе према грађанима који живе у иностранству а имају држављанство Црне Горе испољава се у свим ситуацијама када се државне институције баве дијаспором. Почев од гостовања црногорских државника по земљама у региону, нарочито Србији, када се на њихов захтјев организују дружења сународника из матице и дијаспоре.

Немају такав етнички обојен наступ само државне институције и режим. Тај квазиграђански однос према питањима националних права у Црној Гори, када се она не постављају са црногорских адреса, одликује и готово све  антирежемиске субјекте обојене црногорским идентитетом. Почев од дневног листа Вијести који се укључио у предпописну пропагандну кампању малтене истом жестином којом је жарио и палио и уочи референдума, па до оних мањих медија који за сићу глуматају независну јавност.

Лијеп примјер за то је однос према спортистима из Црне Горе који наступају под заставама других држава. Успјеси тенисера Милоша Раонића, који је од стране “независних” препознат као национални Црногорац третирани су као највеће националне побједе, иако је момак све мечеве одиграо под канадском заставом. Подвизи једног од најбољих ватерполиста планете Новљанина Андрије Прлаиновића под заставом Србије, или одбојкаша Милоша Никића из Будве, међутим, нису обрађени ниједним словом, као ни салве звиждука којим су организованo дочекивани приликом наступа у “грађанској” Црној Гори…

Двоструки аршини  засновани на националном идентитету, ових “грађански” настројених медија су, уосталом, одавно препознати. Тужно је, међутим, што се толико очигледна превара никада није до краја разобличила, већ је препуштена процесу дефинисаном у тези да “сто пута поновљена лаж постаје истина”.

Најдаље је ипак на овом плану отишла ТВЦГ која се, као Јавни сервис свих грађана Црне Горе (који се финансира из буџета “грађанске” Црне Горе), потрудила да уочи пописа обогати програм серијалима који се баве  “грађанским” питањем црногорског идентитета, односно црногорског језика! Овај други серијал, рецимо, носи тако грађански наслов:  “Црногорски наш језик”.

Да ништа друго осим овог последњег примјера “грађанског држања” Јавног сервиса у   предпописним данима није поменуто, чини се да би слика о “грађанском концепту” на који се тако поносно ослања Црна Гора и црногорско друштво, била савршено јасна.

Укратко, вулгарност потенцирања грађанског карактера Црне Горе и црногорског друштва, који ових дана одjекује у предпописном маркетингу који финансира држава, достигла је ниво неиздржљивог , па се реакција на иницијативу Србије да се Србима у Црној Гори обезбиједи статус конститутивног народа и обезбиједи равноправност и праведна заступљеност у државним установама те стечено право на школовање на њиховом матерњем језику, мора протумачити као кап која је прелила чашу.

Или ће проблем бити тако третиран, или ће Срби држављани Црне Горе морати да се помире са ситуацијом у којој ће као легитиман захтјев бити тумачено “савјетовање да се селе у Србију ако им се овдjе не допада” , које им се све чешће упућује  и на јавној сцени.

Коначно, зар није и екс премијер Мило Ђукановић у сличном контексту помињао примјер Срба из Крајине? Исту тежину имала је и опаска Милорада Поповића, неуморног прегаоца за црногорску ствар са чином “независног интелектуалца” у поменутој емисији ТВЦГ, када је открио да иза минирања споменика Дукљанској војсци у Туђемилима стоје Срби.

Тим феноменом препознавања кривца по националном коду, сјајно се позабавио историчар  Чедомир Антић у својој колумни у Дану - Преднатална побједа (Туђемили, 1042. године). Антић, имеђу осталог, каже:
“Наравно, у тиражним новинама, чак и у гласилима која многи сматрају полузваничним, врло је јасно ко је унапријед проглашен одговорним за рушење споменика. Спомињу се православни митрополит, црква на Румији, чак и Седми батаљон... Неко је довео у везу рушење обелиска на Туђемилу са спаљивањем синагога у нацистичкој Њемачкој. Морам да признам да је највећа сличност између догађаја у Хитлеровој Њемачкој и савременој Црној Гори, засада, та брзина којом се јавности сугеришу кривци.”



(Фото: "грађанско" рушење Његошеве капеле)

Непостојање јединственог српског културног обрасца слаби српски национални идентитет. Стога је могуће унутар једног народа који живи на простору две политичке јединице, конструисати две нације. Овакав случај није непознат- узмимо само пример стварања сепаратне аутријске нације у односу на немачку. Такође, могућ је покушај деконструкције нације, а затим конструкције сепаратних народа. Чини се да су најутемељеније управо оне теорије које народ дефинишу као скуп различитих племена и етничких група, које имају заједнички језик, културу и историјско памћење.

Нација се, пак, надовезује на појам народа – мада не нужно. Она свакако црпи историју и континуитет народног историјског постојања, мада се не мора нужно односити на један народ. Нација представља посебну целину и идентитет који се намеће као јединство циљева и тежњи једног или више народа који живи на неком простору и дели сличну културу и историју. Нација се може произвести као целина која настаје природно, као целина која „израста“ из народа, што представља појам националне државе. Уколико нација проистекне из једног народа као целине или на једном делу територије тог народа, њено национално осећање неће бити ограничено политичком јединицом, већ ће се сваки припадник народа који чини нацију сматрати неотуђивим делом те нације ма где живео. Припаднике овако схваћене нације веже заједничко етничко порекло, али понајвише, поред народног језика, културе и историјског сећања, јединствен национални идентитет и сличност различитих културних аспеката, затим солидарност и осећање повезаности са другим припадницима исте нације. Стабилност државе коју чини овако схваћена нација зависи од успоставе патриотизма у свим деловима земље и у свим етничким групама које са њом живе, не поричући њихове посебности.

„Војвођански“ идентитет као пример стварања „грађанистичке“ нације

Са друге стране, постоји и грађанистички концепт нације који се заснива на кровном националном идентитету који настаје у посебној политичкој јединици и намеће се свим становницима државе. Држављанство се изједначава са националношћу, а кровни идентитет обезбеђује успешно наметање културног идентитетског обрасца различитим народима који живе на простору новоосноване нације. Северна српска покрајина Војводина представља пример покушаја конструкције националног идентитета грађанистичке нације. Овако схваћена „нација“ у настајању има за задатак да наметне термин „војвођани“ као идентификациону ознаку и кровни идентитет разнородним народима који живе у овој српској покрајини, те би тако сви становници тог дела земље, ма колико подељени и разнородни били, временом представљали све више целину за себе. Створиће се осећај јединства и солидарности, што ће изродити снажне сепаратистичке тежње. Предуслови тога јесу специфичне културне особености које „војвођани“ непрестано истичу у први план последњих шездесет година. Фактичко отцепљење од Србије представљаће само финални део прилично сложеног процеса конструкције националног идентитета, на који владајућа српска политичка елита не обраћа пажњу.

Важно је схватити да је појам нације конструкција у далеко већој мери од појма народа, а сваку је конструкцију могуће деконструисати. Такви покушаји су управо усмерени против српске нације. На делу је темељна деконструкција српске нације и српског националног идентитета са циљем да се његови домети сведу на један део популације тренутне српске државе (и искључе читаве области попут Војводине у којој живи јасна већина Срба) а из њеног темеља одстране сви елементи који могу довести до реконструкције првобитних постулата и идентитетских образаца српске нације.

Мултикултуралност и толеранција, на коју се војвођански политичари позивају, мора се посматрати из угла комунистичке флоскуле о “братству и јединству ” различитих народа и народности. За сваку је похвалу мирољубива коегзистенција различитих етничких група на простору АП Војводине, међутим, уколико се заиста ради о правој мултикултуралности, не видим разлог постојања аутономије Срба и осталих националних заједница од остатка Србије. Уколико се сва права националних заједница поштују, чему онда аутономија и за 65% Срба који у Војводини живе? Стално се истиче да ” војвођани желе аутономију”. Да ли то значи да грађане Србије који живе на територији аутономне покрајине Војводина не смемо звати Србима, зато што то нису, и зато што бисмо им тиме кршили основна људска права, али их смемо и морамо звати “војвођанима “. Видели смо да се у овом термину не крије само назив за грађане који живе на том простору већ и одређени културни образац којим се истичу непомирљиве разлике АП Војводине у односу на остатак Србије. Сада је већ уобичајено рећи да “војвођани траже… “, ”војвођани очекују…”, чиме се на мала врата уводи нов национални идентитет који почива на миту о европским културним вредностима које, наводно, Војводина поседује. Војвођански идентитет се, дакле, представља као европски идентитет у малом, док се иза тога крије грађанистички концепт конструкције нове нације који не негира посебност народа који живе на простору покрајине, али им намеће јединствени идентитет, културу и тежње.

„Црногорски“ идентитет као пример конструкције новог народа и националне државе

Црногорска нација се гради на основу културног обрасца који прихвата културолошке варијетете у оквиру српског народа на простору Црне Горе као народне. „Црногорска“ елита покушава да створи нов народ негативним одређењем у односу на народ порекла. Темељна грешка која се „конструкторима“ поткрала јесте неразумевање разлике између нације и народа. Било jе сасвим довољно истрајати на покушају стварања нове нације, и дуговечније; покушај стварања новог народа је скуп, неисплатљив и краткорочан пројекат, пошто захтева намерно прећуткивање одређених историјских чињеница, узурпацију културне баштине, истрајност на доказивању различитог етничког порекла и присвајање језика. Јасно је да у Црној Гори живи српски народ; да је већи део племена настао након Косовског боја и пропасти српске државе. Наиме, мноштво српских исељеника населило се у Црној Гори, у којој су већ тада живели Срби. Сви црногорски владари изјашњавали су се као Срби, православне владике нису криле свој српски идентитет, а народ је поносно истицао своје српске корене. Косовски завет је био изузетно снажан у Црној Гори, Обилићев подвиг светао пример јуначког живота а уједињење и ослобођење српских земаља јасан и непомућен циљ. Стога је Црна Гора прозвана „српском Спартом“. Петар II Петровић Његош је један од најзначајнијих утемељивача српског националног идентитета и националног осећања. Примера ради, у Законику књаза Данила установљеног 1855. године пише да у Црној Гори „нема никакве друге народности до једине српске“.

Када се говори о негативном одређењу црногорског народа у односу на српски, мисли се на успостављање момента одношења у односу на који се ствара нов национални идентитет. Како би се створио сепаратни идентитет, мора се примарни прогласити за лажни или наметнути. Стога је од суштинске важности инсистирати на тези да су „Србијанци окупирали Црногорце 1918. године“ и да сва зла црногорцима долазе из београдске кухиње. Овакав културни модел одношења пропагиран је путем медија јавног информисања, те и кроз црногорску филмографију. У извесним филмским остварењима сниманим након 2000. године суштински је важно приметити тумачење новије историје по којој је Црна Гора „била талац политике Слободана Милошевића који окупира Црну Гору“ и младе црногорце користи у својој наводној ратној кампањи деведесетих година. Стварање мржње према објекту одношења јесте од суштинске важности за стварање новог народа. Ради се дакле, о самообмањивању, или, правилније речено- самопревредновању суштине и идентитета.

Како би се стварање народа и касније, нације и националне државе, која из њега проистиче, довршило, било је неопходно ново тумачење историјских догађаја и преименовање језика. Са друге стране, да се црногорска елита одлучила на стварање црногорске нације не утичући на превредновање (или, ако хоћете, асимилацију) српског народа у црногорски народ, вероватно би имала далеко већег ефекта. Промена би спорија али дуготрајнија, као што европски примери и потврђују, узурпација целокупне културе и језика не би била неопходна- а моменат одношења би био неопходан само до одређене границе, односно, суштина тако створене нације није искључиво у рату култура и рату за историјско наслеђе и памћење, док је у супротном случају неопходно новостворени народ константно држати у приправности, и диференцирати га у што већој мери у односу на народ порекла. На тај начин мржња према Другом постаје основа новог идентитета (мржња проистиче из страха од нестанка крхког новог идентитета). Стога би, дугорочно гледано, заснивање црногорске нације на грађанистичком принципу и одвојеном политичком ентитету био успешнији процес који би нанео више штете српском националном бићу, пошто би у свој корпус укључио све грађане Црне Горе. Овако, идентитетска конструкција је исувише нападна и вештачка, одржава је медијска и образовна машинерија која лако може променити смер деловања у зависности од глобалних дешавања. Верујем да разлог за одабир оваквог путa у стварању тзв. црногорске нације упућује на исправност закључка колико се заправо на простору Балкана слабо схвата разлика између нације и народа. Не смеју нас заварати јавни иступи црногорске политичке елите која тврди да је Црна Гора грађанска држава и да не негира права ни једној народу који у њој живи. Без обзира на конкретну дефиницију устројства црногорске државе (мисли се на њену званичну дефиницију- да ли је у питању држава свих народа који у њој живе, тј.грађана или држава свих црногораца и осталих грађана), потпуно је јасно да се све чини не би ли се створила национална држава. Тренутно јавно позиционирање Црне Горе као грађанске, односно, њено неутрално позиционирање у односу на идентитетске обрасце који у њој увелико делују и сукобљавају се има за циљ припрему за касније репозиционирање. Дакле, неутрално позиционирање црногорске државе јесте део развојног процеса. У питању је прелазна фаза ка прихватању супротног идентитетског конструкта у односу на онај који је у почетку одбачен као неодговарајући или спољашњи (у овом случају, српски).

Како би се створио нови народ, неопходна је узурпација културе народа из којег нови народ проистиче. Зато се испоставља као проблем евентуални захтев Срба у Црној Гори за добијање статуса мањинског народа: сваки мањински народ има право да штити и баштини своју културу, обичаје, језик и историју. А сва обележја народа која би Срби желели да заштите у Црној Гори већ су узурпирана од стране тзв. црногорског народа. Култура, историја и говор Срба у Црној Гори није више део српског, већ црногорског идентитетског корпуса, и зато је проблематичан захтев за његовом заштитом. Наиме, црногорска култура је култура Срба у Црној Гори „прочишћена“ од српских националних елемената и српског имена. Црногорска историја је историја Срба у Црној Гори „прочишћена“ од чињеница који је могу повезати са српском историјом, црногорски музички инструменти јесу инструменти Срба у Црној Гори (нпр. гусле). Једина дозвољена права за српску националну мањину била би заштита права на србијански варијетет српског културног и националног идентитета, што је у склопу свеобухватне стратегије да се српски идентитет сведе на шумадијски, те да се из српског корпуса искључе сви Срби ван граница Србије (без Војводине, у којој је на делу стварање војвођанског идентитета, који смо већ споменули). У будућности, Србима предстоји тешка и неизвесна борба- борба за наслеђе.

Значајне личности из српског националног корпуса које заузимају значајна места у културном и националном идентитету Срба, преименоване су у црногорске. Тако се, на пример, владика Петар II Петровић Његош проглашава значајном личношћу црногорске културе, а његово најпознатије дело „Горски вијенац“ преводи на тзв. црногорски језик. Краљ Никола Петровић наједном постаје етнички црногорац иако је сам јасно стављао до знања да је Србин. Дела и одлуке познатих Срба из Црне Горе се систематски лишавају примеса српског националног идентитета, било прећуткивањем и заташкавањем, било несувислим оправдањима њихових „тренутних заблуда“.

Улога и корени конструисања новог језика и нове цркве у Црној Гори као предуслов конституисања новог народа

Што се тиче канонски непризнате тзв. Црногорске православне цркве, ситуација је и више него јасна – и она је у служби стварања новог народа. Циљ јесте стварање посебног народа, и стога, стварање народне, црногорске цркве која нема српске карактеристике била је логична одлука. Наиме, ради се о политици културног геноцида, која се спроводи и на Косову, на коме се затиру трагови српске културе а преостала културна баштина се присваја. Великодостојници тзв. ЦПЦ захтевају да Српска православна црква уступи тој непризнатој и несумњиво, политичкој творевини, српске манастире. Ради се о јачању народне кохезије путем народне цркве. ЦПЦ има управо ту улогу- главног духовног ујединитеља новог „црногорског“ народа. Корене успостављања тзв. „Црногорске православне цркве“ проналазимо у Штедимлијиним радовима, те се заправо може са сигурношћу рећи да је Штедимлија несумњиво први идеолог стварања сепаратне цркве. Писао је да је светосавље идеологија „супротстављена еуропској цивилизацији“ и покушао да направи отклон од ње. Улога коју додељује новој цркви управо је кохезиона и идентитетски примарна што се лако уочава ако обратимо пажњу на тезе које је Савић Марковић Штедимлија записао у својој књизи под насловом „Основи црногорског национализма“: „Ко да сједини и измири племена? Ко да их окупи на једно и да концентрише њихов отпор Турцима, кад она не признају никога и не покоравају се никоме? – Ипак, она су признавала над собом једног поглавара, била му „одана и послушна“, поштовала га и цијенила, али он над њима није имао никакве свјетовне власти, нити је могао да их ма на шта присили. Ко је то био? – Била је то црква! Црногорска народна црква. Црква и црквени поглавар били су поштовани од свих Црногораца без разлике којем су племену припадали. Али, каква је то црква била? Је ли имала сличности са оном средњевјековном српском црквом? Која је њена улога у Црној Гори била? Какве методе? Каква власт?“ . Из приложеног се види да Штедимлија покушава да теоријски разради питање друштвеног утицаја православне народне српске цркве у Црној Гори и разлоге њене успешности. Међутим, Штедимлија намерно прећуткује да је за време турске окупације у Црној Гори деловала православна црква која је тежила континуитету са Српском православном црквом и Пећком патријаршијом. Православна црква у Црној Гори и њени свештеници су кроз читаву историју имали искључиво српски национални карактер.

Питање језика је, можда, још комплексније питање које захтева опширан одговор, но ми ћемо га само успутно споменути. Језик је главно обележје народа, али не нужно и нације. На пример, ваља имати у виду да америчка, аустралијска, аустријска нација постоје иако говоре туђим језиком. Међутим, као што смо већ утврдили, пошто је у питању стварање новог народа, неопходно је и стварање новог језика, те је тако извршена узурпација српског језика коме је промењен назив. Сада се правила и нека слова српског језика у Црној Гори незнатно мењају како би се оправдало стварање новог језика. Наравно, тако нешто је потпуно ненаучно, и то може потврдити сваки лингвиста. Стварање новог језика је чисто политички потез у служби стварања новог народа. Ако се овакав нови језик схвати у контексту стварања новог националног идентитета, јасно је да је циљ што већа неразумљивост између Срба и црногораца. Дакле, језик служи да се што мање разумемо- како бисмо се што лакше дезинтегрисали.

Корени покушаја да се црногорски народ издвоји из српског корпуса налазе се у деловању Секуле Дрљевића и горепоменутог Савића Марковића Штедимлије, сарадника усташког и фашистичког режима. Међутим, управо је у титоизму дошло до неспутаног и озбиљног покретања тзв. Црногорског питања, након објављивања текста “О Црногорском националном питању” у листу Борба, аутора Милована Ђиласа. На овом примеру видимо идеолошке корене новог „црногорског“ идентитета. У односу на Штедимлију, Ђилас је био далеко скромнији – његов циљ није била изградња новог народа већ нације, као што и сам признаје, рекавши да је „…извршио…образлагања црногорске нације…ни тада нијесам мислио да Црногорци нијесу Срби- варијетет српске народности…ми смо за то јер смо увјерени, знамо да црногорски народ, а он то хоће јер се осјећа, јер јесте нешто посебно, посебни другчји Срби од свих Срба“. Не треба да нас завара неопрезна употреба термина народа и нације у Ђиласовим говорима. Из наведеног цитата се јасно види циљ успоставе нове нације- црногорске нације. Слична права, у идентитетском смислу, на то има сваки део српског националног корпуса. Једнака права на стварање сепаратне нације има сваки део српског националног корпуса који је и мало културолошки различит у односу на остале делове, што представља опасност и претњу по српски идентитет. Наиме, ради се о томе да не постоји довољна национална кохезија Срба.

Закључак

Непостојање јединственог културног обрасца слаби српску нацију, тако да се културолошке разлике између Срба морају укључити у јединствен образац који се мора прихватити од стране свих припадника српске нације. Разлика између Срба у Црној Гори који баштине посебан варијетет српске културе у односу на друге Србе (нпр. у Републици Српкој или Шумадији) јесте постојање независне црногорске државе у прилично дугом периоду. Управо ће прекинута државност Црне Горе бити основни аргумет за осмишљавање неопходних предуслова који би створили нови национални конструкт и од Срба у Црној Гори (и старој Херцеговини која је њој присаједињена) начинили „Црногорце“.

Крајње је време да српска елита заузме јасан став о овом питању и доледно га спроводи. Ускоро ће у Црној Гори доћи до пописа становништва, а борба за смањење процента грађана који се изјашњавају као Срби јесте део прикривеног иденитетског рата. Уколико Србија не преузме одлучујућу улогу у решавању проблема Срба у Црној Гори веома брзо можемо бити суочени са асимилацијом великог броја Срба, што је недопустиво и представљало би пораз српске нације, политичке елите и државе Србије у целини.

Фонд Слободан Јовановић

Господине, ха ду ју ду?

1. Обимно истраживање које би показало обим у којем се креће број и проценат Срба. На примјер, уколико би узорак износио 2.000 људи, тачност истраживања би у 95 одсто случајева била у оквиру 2 одсто изнад или испод тог резултата. У случају значајно нижих «званичних пописних резултата» могли би да се позивамо на ово истраживање.
2. Јавно упозорити, и преко медија и на састанку (цима) нову директорицу Монстата, да би, кад тад, кривично одговарала за фалсификовање резултата. Вјерујем, да би се после таквих позива свака особа замислила да ли тако нешто да дозволи.
3. Формирање пописних штабова од стране странака и Српског националног савјета, који би прикупљали копије пописних листова Срба по свим мјесним заједницама и сачинили базу података. Уколико би се ова акција успјешно извела било би онемогућено било какво фалсификовање резултата. Пописне листове би могли копирати и за припаднике ромске заједнице (у случају да их Црногорци и овај пут «асимилују») као доказ природе режима.

Црна Гора је увек била најпрецизнији детектор сваке антисрпске стратегије. Није уопште било потребно – у часу када је обнављана државност Црне Горе 1945. године – ту државност везивати за новопроглашену нацију. Јер, створена је тада и Босна и Херцеговина, па није везана за поједину нацију. Тада је и Хрватска била уставно одређена као држава хрватског и српског народа, док Црна Гора није била ни уставно именована макар као држава и српског народа.

Тај „вишак“ је оно што открива истински смер историјског кретања: каснијим мерама потпуне присиле и пропаганде, тако карактеристичним за тоталитарни режим, непрестаним идеологизовањем свести нових нараштаја, каријерним унапређењима на које је осетљива свака – а посебно сиромашна и славохлепна црногорска – средина, створени су живи и делатни (готово природни) наследници једног насилног и недемократског почетка.

Није, такође, после 5. октобра 2000. године било – ако оставимо по страни антисрпске намере – никаквог разлога за Западно подстрекивање одвајања Црне Горе од Србије: веза између њих била је слаба, конфедерална и симболичка, оба режима била су кооперативна са Западом. Ако је ту и такву везу ипак требало раскинути, онда је то због тога што се она није уклапала у замишљену конфигурацију: у пожељној конфигурацији није, дакле, било места ни за најслабију везу Црне Горе и Србије. Овај последњи чин био би неизводив или би као изводив створио много мање последице да није било оног почетног чина. Јер, и као две српске државе, Црна Гора и Србија знале су бити у тешким династичким и политичким сукобима, па нису престајале да буду државе српског народа. Није било ни Подгоричке скупштине нити српске војске у Црној Гори у часу када је 1915. године једном Ломпару, ђаку другог разреда основне школе, учитељ у школски лист уписао да је „Србин православне вере“. Јер, све се то догодило – и печатом било оверено – у Краљевини Црној Гори. Када је, међутим, Црна Гора као држава осмишљена на другом народносном темељу ствари су почеле добијати данашњи лик.

С друге стране, данашњим нараштајима и елитама припада слава да су – на проблематичном референдуму – изгласале одвајање од Србије. У једном од најтежих историјских тренутака српског народа, Црногорци – баш та народносна групација – одвојили су се од Србије. Та чињеница има својих последица: са Срба у Црној Гори спада свака брига за ту државу. Они не само да је овог пута – за разлику од свих претходних – нису створили него је она – по први пут у историји – створена против њих. Отуд на постојање те државе треба применити она средства и методе које су примењиване против обе Југославије. Шта то значи? Не постоје српске националне обавезе према тој држави: обавезе грађанина увек постоје. Постоје, међутим, само српска – као и осталих заједница – национална права у њој. И за та права се треба изборити.

Управо је непостојање српске културне политике оно што онемогућава да се виде и препознају српска национална права и да се српски политичари – свиђало се то њима или не – непрестаним и подразумеваним притиском општег мишљења приморају да нешто постигну у вези са њима. Непостојањем српске културне политике можемо објаснити непотребне сукобе око српског статуса у Црној Гори. Не разумем сврху подела око питања о Србима као националној мањини у Црној Гори. Ако у статусу националне мањине лежи могућност да се добију буџетска средства за српску националну заједницу, треба наћи форму да та средства буду стављена на располагање српској националној заједници. Ако морају – као грађани – да плаћају порез, зашто Срби не треба да узимају средства из буџета у који се слива и њихов новац? Да ли је боље да постоје Српске новине, Српски радио и Српска телевизија или да их нема? То би могла бити политика српских невладиних организација. Али, ако постоје политички разлози да се оспорава статус националне мањине, онда треба наћи форму да се и то чини: нека то чине други политичари, који представљају српске политичке организације. Мерило је увек исто: каква корист за Србе одатле проистиче. Власт ће – са својих разлога – некад ићи у сусрет једним а некад другим српским захтевима. Али ће у резултанти настати померање у положају саме српске заједнице. Ако свака страна добије нешто за Србе, зашто да не постоје две стране? Али, само са једним мерилом: српски национални интерес у Црној Гори. Темељ на коме настају сва тактичка разликовања увек мора представљати српска културна политика.

Јер, противници српских интереса су на Западу, они нису само некадашњи: не помаже ни устанак ни буна, као у Турској. Потребно је диверсификовати средства а усредсредити циљ. И српски политичари – корумпирани, контролисани, похлепни, властољубиви, као и сви политичари – били би приморани да делују у том правцу: сукобљавајући се чак међусобно, они би се у захтевима које износе властима и међународној јавности могли правдати како то чине да их друга страна не би претекла, како то морају чинити због општег расположења народа. Тако би давали алиби једни другима пред страним налогодавцима. Како би, рецимо, било који српски политичар у Црној Гори могао одбити да потпише и активно подржи декларацију о српском језику коју би саставила Матица српска у Црној Гори? То би могла бити тачка диференцијације унутар српског народа. Реч је о спором и дуготрајном, заобилазном и вијугавом, али међународно познатом путу на којем има путоказа, раскрсница и циља. То није никаква апстрактна него сасвим конкретна ствар. Она подразумева узастопну акцију: једне недеље се објави декларација са потписом угледних челника Матице српске у Црној Гори; друге недеље се посете све политичке странке које апелују на српско бирачко тело и замоле да подрже декларацију; треће недеље се посети амбасадор Србије и замоли за подршку нечему што спада у универзална људска права; четврте недеље се организује јавни протестни скуп са том темом; пете недеље се шаље писмо на одговарајуће европске адресе које штите људска права.

Ништа не спречава Србе у Црној Гори да употребе различите облике притисака на српску државну политику не би ли је привели њеној дужности. Они располажу палетом могућности: од подстицања многих људи из Црне Горе који су на важним местима у садашњој српској власти до јавног показивања незадовољства политиком Србије. Чекају нас дуге године симулиране демократије и тихе окупације. Једино што можемо учинити јесте обликовање свести о српској културној политици и образовање различитих група за притисак. Три су правца на којима тај притисак треба вршити: интернационализација српског питања у Црној Гори, подстицање српске државне политике да се врати својим обавезама и повезивање са институцијама Републике Српске у циљу образовања интегралистичке свести о националном идентитету. Свест о српском језику и ћириличном писму ваља одржавати мерама промишљене националне политике: све странке у Црној Гори и све српске невладине организације требало би да имају исти захтев за уџбеницима српског језика (и ћириличног писма) и историје код српских ђака. Да би до тог захтева дошло, неопходно је да неко – а понајбоље је да то буде Матица српска у Црној Гори као нестраначка организација – окупи своје следбенике око тог захтева, да наметне ту тему – и такве теме – странкама које рачунају на српску публику, да подстакне њихов међусобни ривалитет у таквим стварима. Неопходно је вишесмерно повезивање са интегралним националним институцијама као што су Матица српска или Српска књижевна задруга.

Неопходан је притисак – лобирање, агитовање, дошаптавање – на власт у Србији да делује у пожељном правцу: чак и садашња – анационална и прозападна – српска влада не би се могла оглушити о сваки захтев. Јер, могуће је можда и у њој – или око ње – пронаћи некога ко би помогао без нечасних услова. Може ли српска влада да оснује Српски културни центар? Може ли она да сарађује са привредницима који ће лобирати у корист српских интереса, кад већ у Србији несметано послују они црногорски и остали привредници који увек лобирају против српских интереса? Може ли српска влада само да им каже како такво понашање није лепо? Ниједна српска влада ништа од тога није учинила: ни српска влада у време референдума. Неопходно је повезивање са националним институцијама у Републици Српској: са универзитетима и школама.

Сви ти елементи не морају донети тренутни и сегментарни успех, али могу откривати путоказе ка таквим и обухватнијим успесима. Од највећег значаја би било афирмисати не-новчани вид националног ангажмана: посебно код оних који су материјално снабдевени у оквиру своје професије. То звучи идеалистички ако имамо на уму наше људе и наше прилике, али без извесног идеализма – Хегел би рекао страсти – не можемо реафирмисати запретану националну политику. Трговци су ионако увек ту, али они тргују са свим и свачим, па и са свешћу о српском језику. Свакако да је стаза кривудава, али је она и једина: одустати се ионако може одмах. Али, за Србе у Црној Гори није најважније питање о томе ко ће у њој владати; премда није свеједно ко је то, увек ће то бити неко по мери Запада. Отуд је најважнија ствар како од тога ко влада добити – искамчити, измолити, истрговати, као кад смо у прошлости молили везире на Порти и цара у Бечу, скадарског и видинског пашу, јер је било такво време – битне ствари за српски народ: свест о српском језику и ћириличном писму, права Српске православне цркве, историјску свест, медије, заступљеност у полицији и управи, у школама и болницама. А ко персонално влада Црном Гором, то није српска брига: комплименти за тај успех припадају другима.

Само усредсређеним напорима српских заједница у новоствореним државама и напорима Србије, непрестаним универзализовањем српских права на међународним адресама, наглашавањем не-европских и антицивилизацијских аспеката дискриминације Срба, све до правних обраћања европским судовима и политичких апела Русији, без великих надања у тренутни успех, али упорно, могуће је српско питање држати на столу и бити у теми. Не помаже вика – неопходан је упоран и безусловни рад. А шта ће бити – хоће ли Срба нестати – то умногоме и зависи од броја оних који су спремни и могу тако да раде.

(Аутор је текст доставио организатору Округлог стола „Срби и попис становништва у Црној Гори 2011. године“ који се одржао 25. и 26. јануара у Подгорици, Српском националном савјету)

Када неко у данашњем модерном свијету и времену почне да се бави ликом и дјелом неког нацисте, без обзира да ли се радило лично о Адолфу Хитлеру или о његовом најнижем чиновнику, и изрази позитивно мишљење о њима, остатак свијета у старту то занимање прима са подозрењем. Мотиви за изношење афирмативног суда о нацистима су веома проблематични. Данас знамо, јер је историјска наука то  недвосмислено доказала, да нацисти нијесу вриједни хвале ни у ком погледу, те да се код њих истичу само лоша дјела. Добрих није ни било, или нијесу вриједна помена.  Ако се пак жели дати примјер друштва или политичког система који су били постављени на најгорим могућим основама, онда се помене нацизам. Штавише, нацизам је као политички покрет забрањен у готово свим земљама модерног свијета. Генерално гледано, да ли се можемо похвално изражавати о људима који су свој политички програм и ставове заснивали на убијању (масакрирању), прогањању, обесправљивању и негирању других људи и нација? Какви су то људи који су убијали друге због другачијег мишљења, а поједине народе доводили скоро до уништења зарад својих политичких - „виших“ циљева? Одговор је прост: то нијесу људи, то су монструми. На супротностима од тековина савременог друштва које почива на толеранцији, различитостима,  хуманости, правди, једнаким могућностима за све без обзира на пол, нацију, вјеру и расу, леже основе нацизма. Свеједно је да ли се он спроводио у Хитлеровој Нјемачкој,  Мусолинијевој Италији или Павелићевој Хрватској.

Свуда у свијету би величање нацизма, нацисте као појединца или симпатизера нацистичког покрета доживјело осуду интелектуалне јавности. Небитно да ли је нациста окрвавио руке, или се само сликао са кољачима и успут им давао „моралну“ подршку. Међутим, има једна мала „оаза“ у црногорском интелектуалном пуку, гдје су такве ствари дозвољене. У једном дијелу црногорске јавности је у последње вријеме присутно величање лика и дјела Савића Марковића Штедимлије. Човјека који је од 1941. до 1945. године, између осталог, био запослен у сектору за пропаганду Министарства унутрашњих послова у Павелићевој усташкој влади, и био један од највећих заговорника Независне Државе Хрватске. Блиски сарадник Анте Павелића и Андрије Артуковића, које је до у небеса величао пишући пропагандне летке, памфлете, и разноразне текстове у хрватској предратној и ратној штампи, као и у појединим иностраним часописима. Човјек који је величао усташе, а одобравао или прећуткивао све оно што су од 1941. до 1945. они урадили Србима, Јеврејима и Ромима. Данас таквог Савића Марковића поједини црногорски интелектуалци називају „познати црногорски интелектуалац“.

Иначе, Савић је рођен у Пиперима 1906. год. У младости је био Србин и чак учествовао у хајкама на комите након уједињења Србије и Црне Горе. Онда потпада под утицај комуниста и као такав 1923. бива избачен из подгоричке гимназије. У Србији је промијенио неколико градова, а гимназију завршава 1930. у Лесковцу. Пошто у српској штампи није наилазио на одобравања за своје: 1. комунистичке ставове; 2. за фалсификате о посебностима црногорске нације, напушта Србију и одлази за Хрватску. Убрзо увиђа да ни комунизам није добар (био на Крлежиној страни у сукобу са М. Ђиласом и Р. Зоговићем и полемисао са Ј. Ђоновићем и Н. Лопичићем, нападајући њихов концепт комунизма), и приступа усташком покрету у Хрватској. Главни идејни извори и инспиратори цјелокупне Штедимлијине списатељске дјелатности су екстремни хрватски идеолози попут Анте Старчевића, Милана Шуфлаја, Јоспиа Франка, и других. Кроз чланке у екстремној хрватској штампи величао је усташку идеологију, Анту павелића сматрао Божјим човјеком, па је чак и ријеч поглавник писао великим словом. Анту Старчевића, идеолога усташког покрета је сматрао за оца нације, говорећи да је један такав Старчевић потребан Црногорцима, а касније га је пронашао у Секули Дрљевићу. О Јасеновцу, Старој Градишки и другим усташким логорима није никада ријеч проговорио. Мржња према Србима и свему што је српско га је сјединила са усташама. Писао је да су Срби фактор нестабилности на Балкану, а прећутно сматрао да би најбоље решење било да они једноставно нестану као народ.

Какав је то интелектуалац који је  готово читав свој рад и дјело унио у стварање једне нацистичке творевине?  Који је мирно гледао убијање и масакр стотина хиљада Срба, Јевреја и Рома са територије НДХ. И не само да није проговорио ни ријеч о томе, већ је кроз пропагандни и други рад подстрекивао усташке хорде. Остало је забиљежено како га је лично Анте Павелић назвао „првим пером Загреба“, и „десном руком“ Андрије Артуковића, тада министра унутрашњих послова у влади НДХ.

Сада се поставља питање: „Да ли поједини црногорски интелектуалци, величајући Штедимлију, подржавају и хрватско усташтво из другог свјетског рата“? Да ли су им усташтво, односно фашизам блиске идеологије? Или је у питању нешто треће? Одговор на прва два питања не знам поуздано, мада тај круг Црногораца сва звјерства над Србима  из даље и ближе прошлости или подржава или прећуткује. Као и Штедимлија! Али, Савић је био први грађанин из Црне Горе који је устврдио да Срби и Црногорци нијесу исто. Шта више, да су толико различити да су Црногорцима много ближи и у етничком и генетском и културном погледу Хрвати од Срба. Он је први доказивао да је Црногорски језик посебан, те да је дијалекат хрватског језика, и као такав је наравно, различит од српског.  Да је црногорска православна црква била аутокефална и да никада није била у саставу Пећке патријаршије. Митрополију Црногорско-приморску је називао „народном црквом“, а православље „народном вјером“, ма шта то значило! Дакле, Савић је први ударио темеље нове црногорске нације, односно, поставио њене идентитетске основе.

И као таквом – утемељивачу црногорске нације, Радоје Пајовић и Данило Радојевић покушавају да окрече биографију, одајући му дужну почаст и признање. Јер, Савићеву теорију црногорштине поменути двојац данас увелико баштини, и она је камен темељац око које један дио данашњих Црногораца гради свој идентитет. Радојевићу и Пајовићу се недавно (не и први пут), чланком на једном црногорском порталу, прикључио и Новак Аџић, пишући о Штедимлији све у суперлативу, величајући га као интелектуалаца без и једне мрље у биографији.

О разоткривању Штедимлијиних историјских фалсификата и прављењу политичких програма најбољи увид су дали др Растислав Петровић у књизи Црногорске усташе, и др Славенко Терзић у раду Идеолошки коријени црногорске нације и црногорског сепаратизма,а овдје ће само у кратким цртама бити дат преглед Савићеве „историје“.

У издању Политичке библиотеке "Путови" у Загребу 1937. штампана је књига Савића Марковића Основи црногорског национализма (127 страна) с три поглавља: Црвена Хрватска и њени културни трагови; Претапање имена Црвена Хрватска у Црна Гора; Између два национализма.

Главна  Марковићева теза историјске етногенезе Црногораца се ослања на познату студију Die sudslavisehe Frage und der Weltkrieg. Ubersichtliche Darstellung des Gesamt – Problems. Manzsche K.u.K. Hof-,Verlags-u. Universitätsbuchhandlung, Wien 1918, иначе острашћеног  хрватског националисте и  научника др Ива Пилара (под псеудонимом von L. v. Suedland) и на Љетопису попа Дукљанина.

Др  Пилар је стајалишта да се Дукљанско краљевство из 10. вијека развило из Црвене Хрватске , коју чине “данашња Херцеговина и Црна Гора” а "која је првобитно била хрватска насеобина". Но,  он тврди, како је у 11. вијеку она контаминирана Србима из Рашке "толико, да од 11. стољећа не можемо Дукљу више сматрати чисто хрватском него мијешаном хрватско-српском државном творевином”. Др. Пилар је написао:

“Pripade Duklja postepeno sve više u djelokrug srbskog utjecaja. Postade u neku ruku drugim političkim središtem srbskog naroda. Ali prvotno hrvatsko naseljenje kao etnički moment i jaki utjecaj katolicizma udarili su ovom području tako neizbrisivo, posebno obilježje, da se Duklja, kasnije Zeta, kroz čitavu srbsku poviest javlja kao posebna individualnost, koja obično stoji u nekoj protivnosti sa etničkim središtem u Raški. Ovi razlučni elementi pokazali su se tako jakima da ih do danas nije bilo moguće svladati” (citat prema: L.V. Sudland, Južnoslavensko pitanje. Prikaz cjelokupnog pitanja, Izdanje Matice Hrvatske, Zagreb 1943, str.47).

Међутим, др. Пилар те 1918. није мислио да Црногорци постоје као посебан народ:

"Poznajemo četiri naroda Južnih Slavena: Slovence, Hrvate, Srbe i Bugare" (исто, стр.3).

За разлику од др Пилара, Савић Марковић у својој књизи Основи црногорског национализма из 1937. тврди да се црногорска нација, упркос тадашњим тешким, дискриминаторским условима, историјски одржала и да ће  у будућности постати стварност. Користећи др Пилара онако како му одговара, и комбинујући га са наводима из Љетописа попа Дукљанина , Штедимлија изводи теорију о посебној црногорској нацији која је настала од Хрвата. Он чак полемише са тада познатим историчарима који тврде да је Љетопис непоуздан историјски извор. Јер, према историчару К. Јиричеку,  Љетопис је писан између 1160. и 1180., а једина  верзија која је до нас доспјела  је латински препис из XVII вијека хронике Regum Sclavorum (краљевство Словена). Нити се зна аутор Љетописа, ни када је писан, ни ко га је превео на латински!

  
„Страх је примарна емоција која настаје услед опажања или очекивања стварне или замишљене опасности или озбиљније претње.“
 
То је научна дефиниција емоције за коју психолози кажу да је једна од најефикаснијих (најнехуманијих) начина управљања људима, ништа ново (бившим) заточеницима тоталитарних система. Несумњиво је страх, уз (црногорски) национализам, најјачи политички мобилизатор у заједници која се најбоље описује као пост-тоталитарна етнократија.
 
Пошто је улога црногорског шовинизма и србофобије као политичког лепка сукобљених несрпских национализама на Балкану већ објашњена, нас занима чега се то плаше они који владају сејући страх у кости поданицима свог феуда. Чега се плаше наредбодавци убистава, сакупљачи рекета, купци људских душа, простије речено очеви (савремене) црногорске државности? Одговор је магловит свакоме ко покуша да нађе нит сувислости у мору локалног бесмисла. Дискурс црногорске праполитичке сцене нема правила, учесталост, редослед и контекст речи немају значаја колико говорник, саговорник и временско доба изјаве.
 
Црногорске нацисте, националисте и криминалце све ђутуре плаши Србија, као вишевековна матична тачка друштвених иновација на тлу Црне Горе, Брда, Херцеговине и Боке. Страх од утапања у ту већу средину се често могао чути из уста идеолога сепаратизма. Навођен је страх од губитка национално-етничког идентитета. Колико је та социјетална претња основана говори чињеница о томе да Србија има суфицит са свим суседима, изузев можда једног (Румуније), по питању реципроцитета у правима националних мањина. Народски речено, далеко је лакше шовинистички Црногорац у Београду, него најобичнији и најскромнији Србин у Подгорици. О Цетињу да ни не сањамо.
 
Шта може угрозити савршени поредак у средини с неразвијеном политичком свешћу због и даље јаке племенске свести, изнуђене лојалности и фобије од критике? Средину која није имала ниједну изворну изборну смену власти, а не више узастопних (као услов појма демократије)? Средину чије законодавно тело нема основне карактеристике парламентаризма, која се плаши конкуренције, проветравања и побољшања? Где је свим порецима у низу, социјалистичко-републиканском на снази од 1944, квислиншком 1941-1944. и монархистичко-ауторитарном 1850-1916. заједнички један мит – мит о црногорској изузетности и потреби за разграничењем у заједништву с истоветним али другачијим.
 
Прекид врзиног кола неправде и неслободе је изведен 28.11.1918. у згради бившег дуванског монопола у Подгорици. Негација учинака, учесника и институција тог дана окупљених је непрестајна опсесија сваке од црногорских политичких опција: била она ауторитарно-левичарска (ДПС) или националистичко-центристичка (ЛСЦГ), било да су јој циљна мета црногорски шовинисти (СДП), семи-урбанизовани бирачи (ПзП) или пак напола расрбљени (СНП). Ако занемаримо избор делегата за Подгоричку скупштину, изборни циклуси од 1920, 1923, 1925. и 1927. су једини за које можемо рећи да су, у респективном временском контексту, представљали слободно и поштено мерење воље народа какво није било замисливо само деценију раније, од Шавника до Улциља и од Грахова до Шекулара.
 
Грађани једне државе су иза Великог рата гласали за свргавање народне династије и још битније за укидање целокупног државног апарата ради утапања у већу, ширу, просперитетнију и слободнију средину. То је био потез поприлично високог степена либералне свести за једну политички неискусну средину, ако потезу сваког појединца дамо атрибут рационалног, како то често претерано чине либерали. Гласали су да се њихови чиновници такмиче с колегама из Србије, Босне и Херцеговине, Баната, Бачке и Срема како би посао обављао најбољи кандидат. Гласали су за неометану слободу кретања, законску хармонизацију и слободну трговину са својим бившим суседством. Гласали су за измештање начелника, полицајаца и судија како би се избегао конфликт интереса у инцестуозној средини. Определили су се за парламентарну демократију, владавину права и знање на штету непросвећеног апсолутизма.
 
Нису случајно 1941. ескадриле смрти Чика Јанка и Ђида започеле свој ратни стаж пуњењем јама том недовољно укорењеном првом генерацијом истински слободних људи. Није џабе извршена замена урбане цетињске популације рурално-катунским лумпен-пролетаријатом на концу рата. Нису бадава Андрија Радовић, браћа Ђоновићи, Марко Даковић, Марко Радуловић, Тодор Божовић изостали из сваког црногорског образовног програма. Од калупа грађанина поданик не бива. Тако је болоњски инжењер, реформатор пореског система, министар финансија и премијер Црне Горе Радовић искључиво означен као издајник. Јован Ђоновић, први политиколог и републиканац јужно од Јагодине, је у ствари агент Карађорђевића. Даковић и Божовић, најбистрији правни умови од Грахова до Подгорице су пак туђе марионете у социјал-конструктивистичком моделу homo montenegrinus.
 
Супстрат за слугерантско биће које ћути и трпи се гради преко узора као што су Секуле Дрљевић, који је од Краља Николе до Анте Павелића имао да знамо, седам различита господара [1] и који је у склопу своје политичке персоне вртоглаво окретао ћурак правећи преокрете у збиру од 360 степени. [2] Ту је и Савић Марковић Штедимлија, црвени Хрват из Пипера и уредник „Гласа православља“ Хрватске православне цркве, органа државе чија је званична политика према тој вероисповести била „закољи, протерај и прекрсти“. Не заборавимо ни Јована Пламенца, Николиног олигарха који је продао своје услуге Ћановој спољној политици да би затим тражио погодбу с краљем Александром око пензије и положаја. 1941. се безуспешно нудио Риму, Берлину и Загребу који су већ нашли исти квалитет по нижој цени. Радомир Вешовић, чијим заступањем се Дрљевић и прославио, се 1917. погодио с Аустријанцима да му исплате плату за годину дана комитовања по шумама и горама, заузврат је  служио аустријском деморалисању других устаника. Но то су само примерни поданици.
 
Предмет идолатрије таквих поданика су Мило Ђукановић, Веселин Ђурановић, Вељко Милатовић, Јосип Броз, Никола, Данило и Мирко Петровић. Масовна убиства, систематска силовања, пљачкашко-рушилачки походи, сужавање постојећих грађанских слобода и разарање политичких институција. За улазак у црногорски Пантеон (деификацијом кроз образовни систем и културни образац) је услов три од пет, са четири се добија црногорски храм (у облику институтције или трга) док се цео један град, храм над храмовима црногорске новорелигије, именује по ретком инокосном органу који у себи успе да обједини свих пет врлина! 
 
Ако су они који не уче лекције из историје осуђени да је понављају, сасвим је логичан политички став и једини лек овоме лудилу решење из 1918: утапање у већу, слободнију и просперитетнију средину – било Србију или Хрватску. Избор постоји. Мада први избор има предност да је у стању да може у случају свих 620.000 гарантовати грађанска права у свим својим специфичностима. Србија може да гарантује Црногорцу, Србину, Бошњаку, Албанцу, Муслиману, Хрвату и Рому право на идентитет – нацију, матерњи језик, вероисповест и културу. Једина у региону има политичку вољу, капацитет и механизме да преузме обавезе које у себи носи Устав Црне Горе из 2007. чија ће доследна примена довести до престанка функционисања Црне Горе. 
 
Ако се вратимо на сазнање с почетка текста сетићемо се да је страх јака мотивација. Можемо замислити зашто је ЦЕДЕМ (-Дамар) у својим анкетама смањивао учесталост подршке унитарној држави. Након Београдског споразума (2002.), пошто је како показују резултати друге две истраживачке куће, та опција досегла критичну масу, ЦЕДЕМ је прекинуо испитивање по том питању дајући Државну заједницу СЦГ као једину опцију анкетираним. Петина популације или два од три Србина који се залажу за утапање у Србију је већ покрет у зачетку. Само масовнији и мање захвалан контроли, за разлику од ЛС, СДП или неке треће резервне гуме црногорског ДБ. То је већ опасност!

Подршка јавности укидању СРЈ/СЦГ и стварању унитарне државе  [3]

	V 2000	III 2001	III 2001	IX 2001	XI 2001	II 2002	III 2002	XII 2004
CEDEM-Damar	4,5%		4,7%				6,7%
NDI Montenegro		12,0%		18,0%	20,0%	21,0%
ЦПИЈМ - ИДН								19,0%

 
Решење је једноставно и све време је пред нама. Када се буде говорило о одговорности бирача, о потреби државе да буде слуга а не џелат својих грађана, када бирач буде схватио узрочно-последичну везу својих дела, када сазре свест о слободи и демократији, када се искренији Црногорци буду запитали да ли своју срећу могу градити искључиво на несрећи других, тада ће овај текст од јеретичке мисли постати мејнстрим. До тада ће неретки читалац, очаран димом национализма, доживљавати ове закључке као бласфемију.

____________________________ 

[1] Никола I, Стојан Протић, Бенито Мусолини, Светозар Прибичевић, Иван Мачек, Адолф Хитлер и Анте Павелић.

[2] Најпре као Николин министар и Праваш, затим као његов наводни противник и кртица код Клубаша, затим као штићеник Стојана Протића у Народној радикалној странци у Земуну, од 1919. као федералиста односно агент Рима, 1927. као противник режима и коалициони партнер Светозара Прибичевића, затим као Мачеков лакеј, од 1941. као агент Рима још једаред, од 1943. као слуга Берлина и НДХ, да би пред крај свог живота још једном склопио и прекршио своју реч дату Павлу Ђуришићу као лојални слуга Анте Павелића.

[3] Истраживања ЦЕДЕМ (-Дамар) из Подгорице, National Democratic Institute Montenegro из Подгорице/Вашингтона и Центра за политичка истраживања јавног мњења - Института за друштвене науке из Београда.

Политичари не могу да нам дају ништа а да нас не лише нечег другог. Влада није Бог. Сваки цент који потроше прво морају да узму од неког другог. - Гари Асмус Јавни школски систем је: "Обично осуда на дванаест година контроле ума уз дробљење креативности, разбијања индивидуализма, подстицања колективизма и компромиса, уништавања остваривања интелектуалне радозналости, и уместо тога увртања у кротку покорност ауторитету." . Валтер Карп

Када човек троши свој сопствени новац да купи нешто за себе, он је веома пажљив о томе колико троши и како. Када човек троши свој новац да купи нешто за неког другог, он је и даље веома опрезан о томе колико троши, али нешто мање о томе на шта. Када човек троши туђи новац да купи нешто за себе, он је веома пажљив о томе шта купује, али није га уопште брига колико троши. А када човек троши туђи новац за неког другог, он не брине ни колико троши ни на шта троши. Е тако влада троши на вас. - Милтон Фридман