Напредни клуб је објавио други редовни, годишњи извештај о политичким правима српског народа у региону. Реч је о око два милиона грађана који живе у осам држава. Република Србија има уставну обавезу да у складу са међународним законима штити лична и колективна права овог народа.

Према налазима овогодишњег извештаја политичка права српског народа у региону су углавном мања него што је то био случај претходне године.

У Босни и Херцеговини: 1. Траје притисак у циљу укидања Републике Српске и лишавања српског народа права конститутивности. Припадник дипломатије БиХ оспорио је пред Судом у Стразбуру принцип равноправности три конститутивна народа приликом избора за председништво Босне и Херцеговине. 2. Угрожена је имовина Републике Српске и то вољом међународних протектора БиХ. 3. Наставља се кампања притисака и увреда легитимних представника српског народа, као и грађана српске националности у појединим крајевима земље. 4. Настављена је србофобна кампања против представника Републике Српске у појединим медијима САД и чланица ЕУ.
У Републици Хрватској:1. Упркос побољшању односа Београда и Загреба, није започео процес враћања станарских права у случају, процењује се, 50,000 власника српске националности. 2. Спровођење Ердутског споразума оспорено је кад је реч о формирању заједнице општина Источне Славоније. 3. Српском народу није омогућено законом дозвољено коришћење његовог језика и писма.

У Црној Гори је стање политичких права српског народа погоршано у односу на прошлу годину. Реч је свакако о заједници са најмањим стварним правима у овој републици. Поред неравноправности, дискриминаторске незауступљености у установама државе, режим не признаје чак ни потпуна права националне мањине за народ који чини трећину становништва, а чијим језиком говори две трећине грађана Црне Горе. Измене Закона о општем образовању наметнуле су вештачки и режимски црногорски језик као званични језик наставе у школама !
Република Србија није допринела решавању нити једног важног питања статуса и положаја српског народа у Црној Гори. Помогла је неке мање културне активности. Штавише, толерисала је поједине увредљиве изјаве функционера владајућег режима и сателитских странака, те политичких, парадржавних и других организација.

У Словенији и Македонији нису решена најважнија питања политичких и људских права припадника српског народа. Српски народ није добио статус националне мањине у Словенији, није омогућена слобода вероисповести Србима у Македонији. Права српског народа су у овим државама побољшана пошто је у Словенији започело решавање статуса око 25,000 „избрисаних“ грађана, као што је српски народ добио извесна права на пољу информисања. У Македонији је у појединим општинама (Куманову) дозвољено да српски језик постане службени, а повећана су и буџетска издвајања за српску националну мањину.

У Албанији и Мађарској стање политичких права је непромењено у односу на прошлу годину. Још увек нису испуњени капацитети права које су ове државе законски омогућиле својим мањинама.
У Румунији су у пуној мери испуњена и поштована законом предвиђена политичка и друга права српског народа.

Званична Србија се није у потребној и довољној мери посветила одбрани политичких права српског народа у региону. Позитиван помак представља доношење Закона о дијапсори и Србима у региону, као и оснивање установа које би овим питањима требало да се баве. Негативна је чињеница да и поред великих речи статус српског народа није видљив, довољан и сталан сегмент наше спољне, економске, културне, просветне, регионалне и политике према дијаспори. Ову чињеницу не доказују само досадашње недовољно деловање наше државе, програми посета, финансирање пројеката (пре свега ретролевичарских, пројугословенских, чак ненаклоњених очувању права и идентитета српског народа), већ и чињеница да су давања за програме српског народа додатно смањена у односу на прошлу годину. Истовремено, значајно су повећана буџетска издвајања за сличне потребе националних мањина у Србији.

У години увреда и понижења. Ери пузавичаве политике групе евроманских каријериста у власти Републике Србије. У часу банкрота неискрене државне политике одбране међународног права и суверенитета Србије на АП Косову и Метохији. У време када је интернационализована политичка жеља дела владајуће коалиције да, противно сувереној вољи српског народа и грађана Републике Србије, добије посебну и велику власт над севером земље (АП Војводином). Коначно, у месецу када је један исламски верски великодостојник ставио под сумњу темеље суверенитета Србије и демократски устав... Власти Србије нису имале воље да питају за међународно гарантована и већ једном призната и прихваћена права српског народа у региону.

Упркос свему, српски народ има своју Отаџбину. Обновићемо и унапредити Србију. Ми смо једна и недељива нација без обзира у колико држава живели. Наша борба је часна, наша борба је праведна – сама по себи, она је победничка.

Поздрављајући, на првом месту, изузетно велики, ако не и епохални, значај Прве конференције српских националних организација, вредно је напоменути раније покушаје нечега сличног, притом констатујући тужну и подједнако трагичну чињеницу да корпус српских патриотских иницијатива још увек нема добро развијене конкретне облике међусобне сарадње и стално координационо тело, упркос свим огромним историјским изазовима у којима се Српство нашло у последњих 20 година и још увек се налази.

Наиме, 17. марта 2007. године, поводом трогодишњице од шиптарског погрома Срба са Косова и Метохије, у великој сали Дома синдиката у Београду, у организацији Српског сабора Двери, уприличен је Први сабор српских невладиних организација из Србије, региона и расејања под називом „Време је за контранапад“. Уз присуство и обраћање неколико десетина у том часу водећих патриотских организација, говорило се на тему одбране Косова и Метохије у саставу Србије и ширих унутарсрпских повезивања, која би требало да дођу на прво место националне спољне политике, далеко пре било каквих других интегративних процеса. Из овог Сабора изнедрила се идеја Српске мреже, чији је Српски сабор Двери оснивач и координатор, са циљем да се ови расути национални организациони потенцијали саберу у једну мрежу, која би се у потребном тренутку могла преобразити у све оно што је српском народу данас потребно: у хуманитарно-социјалну, духовно-мисионарску, медијско-информативну, културно-просветну, или економско-пословну мрежу.

За ових неколико година постојања Српске мреже учињено је доста да се разбијени српски национални НВО корпус међусобно најпре упозна, а потом и повеже, размени искуства, договара око најважнијих националних тема и спроведе велики број заједничких акција. Показали смо, дакле, да морамо и можемо да радимо заједно и постижемо много веће резултате него што то тренутно чини свака од наших организација појединачно. Све ово посебно добија на вредности када се узму у обзир све наше националне поделе и неслоге, као и вишедеценијско систематско цепање Српства на локализме. Српска мрежа не само да је издржала тест историјског оптерећења него се на делу показала као готово једина свежа и оргинална национална идеја гледано неколико последњих деценија уназад. На горенаведеном списку потенцијала Српске мреже није се нашао још један веома важан правац у коме би се наше умрежавање могло одвијати а за који итекако има потребе. У досадашњем историјату Српске мреже имало је више и таквих заједничких активности, али се са овом Првом конференцијом српских националних организација отвара прави простор и начин за координирано деловање. У питању је Српска политичка мрежа као нека врста политичког крила Српске мреже, које би се бавило кључним темама српске националне политике, ван дневне политике фокусирано на статус српског народа у српским земљама на Балкану и у расејању данас, кроз заштиту српског националног идентитета и националних интереса у целини.

СРПСКИ НАРОД ДАНАС Племе моје сном мртвијем спава – била би сасвим одговарајућа песничка дефиниција актуелног духовног и националног стања српског народа. Са једне стране, огроман историјски умор који се рефлектује у свим животним сферама: од духовности и морала, преко демографије и културе, до економије и државотворности, а са друге стране неспособност интелектуалне и политичке елите за било какву националну визију и програм. Једина константа последњих више од пола века јесте дезинтеграција српског народа, и то по свим шавовима језичких, културних, црквених и етничких територија, као и одсуство националног плана и стратегије.

Растурање српског националног идентитета у његовим елементарним категоријама вере, језика, писма, историје, културе и државности не престаје и можемо рећи да живимо једно време новог титоизма као духа времена који је препознатљив управо по обрачуну са српским националним идентитетом. У брозовској парадигми, која се поново враћа на велика врата на Балкан, треба сломити српски народ, окупирати његову елиту и националне институције и његове идентитетске територије поделити између суседних нација и држава, међу којима је неколико потпуно непостојећих у суштинском смислу, пошто немају другог идентитета изузев конвертитског. Посебну студију, без које се не може разумети историја Балкана, требало би посветити стварању одређеног броја новобалканских нација на одрицању од српског националног идентитета, односно на тој необичној чињеници да се нови идентитет гради искључиво на рату против старог, српског националног идентитета из кога се потиче и који је напуштен милом или силом у протеклих неколико векова, а посебно у последњих 100 година.

Тек уз помоћ познавања инспиратора, реализатора и резултата свих научних, културних, духовних и политичких експеримената урађених у овој лабораторији нових идентитета, можемо разумети актуелни балкански моменат, из чега тек може уследити предвиђање будућности овог политички увек трусног региона.

РЕГИОН ДАНАС Регион у коме Срби живе најтачније би се данас могао дефинисати као амерички протекторат који тежи ка учлањењу у Европску Унију. Узимајући у обзир сада већ општепознату чињеницу да, са једне стране, Америка и Европска Унија постепено губе геополитичке позиције и имају све мање снаге да задрже пресудан утицај на регион, потребно је уочити да, са друге стране, расту амбиције одређених старих балканских завојевача, као што су Ватикан и Турска, или младих нација и држава у успону, као што је шиптарска или хрватска. Постаје видљиво да регион чека прерасподела геополитичког утицаја страних фактора и преоријентација домаћих елита ка новим центрима моћи, међу које свакако треба рачунати и Руску Федерацију, која се такође, посебно на привредном плану, увелико вратила на Балкан. У свему томе лако се може поставити питање одрживости новијих државоликих творевина какве су бивше југословенске републике и покрајине као што су Босна и Херцеговина, Црна Гора, Македонија или Косово.

Питање свих питања јесте, дакле, да ли ће наш регион остати под америчким протекторатом, постати Европска, Ватиканска, Шиптарска, Хрватска, Турска или Руска Унија или ће бити подељен на неколико сфера утицаја између ових великих сила и њихових нових/старих сателитских држава на Балкану? У овом колоплету интереса кретаће се и решавање судбине српског народа, а свакако ћете приметити да у овом часу, упркос тужно-смешним покушајима државе Србије да се представи као лидер у региону, у свим овим геополитичким комбинацијама нигде нема спомена Срба и српских националних интереса.

Шта год да буде будућност региона, она ће изнова бити исписивана на живом ткиву српског народа широм Балкана, и на српским вековним етничким територијама.

СРПСКЕ ЗЕМЉЕ И СРБИ У РЕГИОНУ ДАНАС: Ред би био да анализу статуса српског народа и државе на Балкану почнемо од прве српске државе после 1918 – Републике Српске Крајине. Ове године обележавамо 15 година од „Олује“, највећег етничког чишћења у савременој Европи после Другог светског рата, када је неколико стотина хиљада Срба у срцу Европе протерано са својих кућних огњишта, а да се у њих до дана данашњег није вратило. Срби у независној држави Хрватској и даље су грађани другог реда, а повратак, враћање станарских права и запослење су људска права која су им онемогућена на систематски начин од стране хрватске државе. Историјско памћење и политичко подсећање на постојање РСК до само пре 15 година, када је угушена здруженим злочиначким дејствима хрватске војске, а уз логистичку помоћ НАТО пакта, готово да је избледело и престало. Скупштина и Влада РСК у изгнанству није призната ни у Београду, а камоли да је помен РСК присутан у међународној јавности и политичким институцијама светске заједнице. Хрватској геноцидној држави мора се признати успешно обављен посао за који није била до краја способна чак ни првобитна НДХ која је имала потпуно одрешене руке од стране Хитлеровог новог европског поретка у коме није било места за Србе. Поставља се онда питање у каквом новом европском и светском поретку живимо, кад је у њему било могуће оно што није било могуће у Хитлерово доба, и да ли то значи да у овом поретку за Србе има још мање места?

Посебно је и најдраматичније питање шта у том контексту већ 20 година ради Бивша југословенска република Србија, која је у потпуности заборавила да без превенције геноцида кроз сећање на страдања у Јадовну, Јасеновцу, НДХ у целини, па све до „Олује“, нема опстанка српском народу? И шта је та иста БЈР Србија у последњих 15 година урадила да се пред светом и у Независној држави Хрватској постави питање Републике Српске Крајине и до 1991. године српског конститутивног народа у БЈР Хрватској?

Република Српска, друга српска држава после 1918. године, успела је оно што РСК није успела – да преживи и претраје. Постојање РС гарантује Дејтонски споразум и она је ове године постала пунолетна, што представља највећу српску историјску победу у последњих 20 година, као и доказ да је могуће очувати српске државотворне капацитете и у најтежим историјским околностима, када су нам све велике светске силе биле ненаклоњене и када смо били изложени санкцијама, бомбардовању и отвореној помоћи свим другим странама у ратном сукобу на територији бивше Југославије. Међутим, данас се Република Српска налази пред сталним оптужбама да је геноцидна творевина и плановима да је треба укинути, а Србе утопити у вешташки унитарну БиХ.

На другој страни, Срби у Федерацији, дакле, у другом ентитету БиХ, као и на нивоу заједничке државе, трпе дискриминацију која је посебно изражена у немогућности повратка Срба у Федерацију, као и неравноправности сва три конститутивна народа приликом запошљавања у државној управи и на највишим државним функцијама.

Српски народ у Црној Гори живи у својеврсном апартхејду: негира му се елементарно национално постојање и укида језик, писмо, историја, култура и обичаји, а СПЦ се и даље прогони и уместо ње намеће полицијска секта самозванаца који носе назив Црногорска православна црква. Грађанска права за Србе у Црној Гори готово да су потпуно суспендована: Србину је немогуће да се запосли у државној управи, ограничени су сви други економски, медијски, културни и политички токови, а на делу су и други облици неравноправности грађана који чине најмање трећину становништва Црне Горе. Најизразитији пример овог насртања на српски национални идентитет у Црној Гори представља укидање српског језика и увођење црногорског као службеног језика иако се на последњем попису становништва 63 процента грађана Црне Горе изјаснило да говори српским језиком.

Статус Срба и СПЦ у Бившој југословенској републици Македонији сличан је црногорском случају, јер су обе ове новоформиране државолике творевине, настале по авнојевским границама које је исцртала терористичка организација тога времена - КПЈ, заправо продукти истог титоистичког модела производње нових нација и република. Иако Македонци, такође у одређеном проценту пореклом Срби, и исте вере, као и БЈР Македонија, која почива на српским црквиштима, гробљима и историјским споменицима, немају нити један разлог да са Србима немају најбоље могуће односе.

Коначно, треба поменути и тихо гашење присуства некада бројних српских националних заједница у Албанији, Бугарској и Мађарској, о којима нико не брине и које постепено губе национални идентитет и утапају се у земље домаћине.

Као посебан случај треба истаћи једну земљу из Европске Уније – Словенију, у којој је статус српске националне мањине такође нерешен, а људска, грађанска и национална права угрожена. Као најорганизованија српска национална заједница у окружењу истиче се српска заједница у Румунији, тако да њихов пример културно-просветне аутономије треба проучити, мада новији процеси говоре да је такође доведена у питање будућност тамошњих генерација и њиховог останка у српском националном идентитету.

СРБИЈА ДАНАС Србија, након 20 година историјских пораза, наставља да понире у даљу пропаст великим корацима. Само у последњих годину дана у Србији су се одиграли следећи опасни политички процеси: нови статут Војводине, заокруживање шиптарске државности на територији Србије на Косову и Метохији под патронатом ЕУ и НАТО, медијска парада хомосексуализма, скупштинска резолуција о Сребреници, Истанбулска декларација, регионализација Србије, избори за мањинске националне савете, продаја Телекома, Закон о електронској комуникацији… Када се погледа брзина и ширина ових друштвених процеса, у којима се огледају размере и политичке и државне и економске и безбедносне пропасти, долази се до само наизглед парадоксалног закључка да Срби у Србији више нису државотворан народ, да све више подсећају на националну мањину и да у властитој држави тек треба да се изборимо за сопствена национална права и интересе. Јер, по ономе што сада имају и што ће тек имати националне мањине у Србији кроз регионализацију и функционисање националних савета, Србима би било боље да постану национална мањина и почну да користе све културно-просветне, медијске, политичке и друге законске могућности за неговање сопственог идентитета - које у овом часу немају у држави Србији, која је само на уставном папиру држава српског народа, док је у пракси грађанија којом све више влада диктатура мањина: од верских, преко сексуалних до националних.

СРПСКО НАЦИОНАЛНО ПИТАЊЕ ДАНАС Решавање српског националног питања у последњих 20 година најпре смо дали у руке српским интелектуалцима, за које смо доказано знали да су национално отуђени бескичмењаци са карактерним деформацијама и каријеристичким стилом живота. Од њих се, дакле, ништа није ни могло очекивати и они су по ко зна који пут пали на историјском испиту.

Потом смо своју судбину предали у руке дневне политике, још огавније друштвене баруштине у којој није било никакве достојне националне идеје и у којој владају једино лидерске сујете, кумровачка духовна атмосфера, политичка импотентност, корупција и страначки интереси.

Високи официри Српске Војске (за коју се оправдано може поставити питање када је уопште постала српска од комунистичке и југословенске) такође нису имали политичког осећаја да у неколико пресудних историјских тренутака преузму у своје руке државно вођство и спасу нас од неспособних политичара и издаје српских националних интереса.

Остала нам је само Српска православна црква, као толико пута у нашој историји када су нам све друге националне установе биле уништене или окупиране. Очекивати, међутим, од Цркве да без наше помоћи може да преузме на себе решавање нагомиланих друштвених и националних питања: од беле куге и повлачења ћирилице, до слома породичних вредности и других социјалних искушења, до губитка националних територија и геополитичких изазова, било би неодговорно. И СПЦ је данас под посебном присмотром домаћих и међународних центара моћи, који чак боље и од нас Срба добро знају да су границе СПЦ на Балкану видљиве границе некадашње српске државности и српских етничких тероторија на којима смо ако не данас а онда свакако донедавно живели. Зато нас никако не сме изненадити, већ на то треба да будемо спремни, да постоји огромно интересовање да СПЦ више не врши своју историјску функцију очувања српског националног идентитета и по нужди замене за срушене остале националне институције до часа њихове обнове и новог конституисања. Зато овај последњи духовни, морални, национални и државотворни ослонац морамо чувати по сваку цену.

Када нам постане јасно да од српских интелектулаца, политичара и официра не можемо очекивати квалитативни помак у осмишљавању и реализацији српске националне идеје у 21. веку, морамо се ослонити на оне још увек некомпромитоване и непотрошене националне снаге које се налазе још једино у српском патриотском невладином сектору и, посебно, у редовима Младе Србије у Отаџбини и Расејању.

Ако је дезинтеграција кључна реч српског народа и државе у последњих 100 година, онда за следећих 100 година кључна реч мора постати интеграција. Та се терминологија, што је посебно занимљиво, данас највише чује, али нас наша интелектуално-политичка елита води у све само не српске интеграције. Данас нам се нуде евроатлантске интеграције као нова обећана земља, нови титоистички рај у који само што нисмо ушли. Иза угла, као и увек у нашој историји, вребају и неке друге интеграције, на првом месту ватиканске, шиптарске и неоосманске. Док се спремамо за евроунијаћење и не примећујемо да нас подједнако капаришу и Ватикан, Истанбул и Тирана. Нема сумње да се на велика врата на светску политичку сцену, а самим тим и на Балкан, враћа и Русија, и да је све више аналитичких гласова који у будућој геополитичкој прерасподели Балкана и Источне Европе у целини виде могућности стварања Руске (Православне) Уније. Та идеја, као уосталом и друга једна идеја која се такође помиње – Медитеранска Унија, много су ближе нашем менталитету, погледу на свет, историјским традицијама и националним интересима.

Апсолутно је сигурно да се свет од униполарног, са свемоћним светским полицајцем који заводи ред по свом „националном” интересу који је хиљадама километара удаљен од центра, поново постаје мултиполарни и да су велике силе БРИК-а (Бразил, Русија, Индија, Кина) постале више него конкурентне Западу на војном, економском, политичком и, посебно, демографском пољу. У тој измени геополитичке карте света, која је толико пута у досадашњој светској историји започињала управо на Балкану, српски народ може да пронађе своје место и може изнова да постави српско национално питање, тражећи ревизију историјских процеса из последње деценије 20. века. Европска Унија је пред својим Стаљинградом и после тога она почиње да се распада. Европа после Европске Уније, а посебно Балкан, биће предмет аспирација неких старих и нових светских сила у успону. Следећа, 2011. година подсећа нас на 1941. и окупацију Србије од стране Трећег Рајха. Данашња слика српског народа на Балкану толико личи на 1941, а границе Србије на границе Недићеве Србије под немачком окупацијом. Тадашњи немачки сателити и фашистички опредељени народи на Балкану: Мађари, Бугари, Хрвати, босанско-херцеговачки муслимани, и Шиптари, и данас имају претензије на делове Српских земаља које су захваљујући подршци Трећем Рајху заузврат анектирали 1941, а неки од њих своју државност и баштине на овим фашистичким темељима, јер пре тога државу нису ни имали. На ово хитлеровско цепање српске државности на Балкану савршено се наслонио титоизам, а данас га наставља НАТО пакт, али је таква тренутна геополитичка мапа Балкана неодржива из сва три разлога, јер су противно међународном праву и 1941-45, и 1991, и 1999. српске територије подељене на више држава, а да нису задовољени интереси Срба као победника у Другом светском рату који су једини на Балкану учествовали на страни западних савезника.

Међутим, те 2011. обележићемо и 70 година од Равногорског устанка, који представља први свенародни оружани отпор у окупираној Европи. Као што је тада изгледало сулудо супротставити се Трећем рајху, за који се чинило да ће владати наредних пола века, тако многима и данас изгледа немогуће супротставити се Четвртом Рајху НАТО пакта, а можда је питање кратког времена када ће се ера његове доминације завршити. У том смислу, изнова скрећемо пажњу јавности да је Српски сабор Двери први у нашој јавности превео предлог Споразума о европској безбедности председника Руске Федерације и заложио се да Србија постане члан овог новог уговора о колективној безбедности који нам апсолутно оставља могућност војне и сваке друге неутралности, истовремено штитећи наше националне и државне интересе.

А године 2012. навршава се 100 година од Првог балканског рата и ослобођења Косова и Метохије, тако да и тај велики јубилеј живо подсећа да је историја незавршен процес и да нема, како би то многи у међународниј заједници желели, коначног статуса Косова, посебно не као независне, друге шиптарске државе на Балкану. Размишљајући о овим двема великим годишњицама, видимо и две перспективе српске нације у наредним годинама: даљу пропаст и распарчавање српске државе на Балкану, или заустављање овог историјског низа пораза и обнову српске државности. У светлу геополитичких кретања која се већ одвијају, сигурно је да ће српски народ изнова добити прилику да постави српско национално питање.

Главни национални проблем, међутим, остаје имамо ли кога ко се спрема и ко нас спрема за време које долази, имамо ли, дакле, кога ко ће када то буде ускоро могуће поставити ово питање на дневни ред геополитичких промена у Европи? Шта је данас интересовање српске интелектуалне и политичке елите, колико она уопште прати светска дешавања и припрема се за нову геополитичку реалност која се већ рађа на наше очи? Имамо ли у овоме часу икакву функционалну Матицу Српску, Уједињену омладину српску, Коло српских сестара, Народну одбрану, Српски културни клуб… Да ли су у том правцу усмерени не само наша спољња већ и унутрашња политика и наша просвета, култура, медији, Војска…?

[Б]СРПСКО НАЦИОНАЛНО ПИТАЊЕ СУТРА[/Б] Лично сматрам, а то је и вишегодишњи став Српског сабора Двери, да ми као народ од наше интелектуалне и политичке елите више ништа добро не можемо да очекујемо, а посебно не нову националну визију и програм за 21. век. Најлековитије што можемо урадити јесте да прогласимо смрт владајућих елита и да хитно радимо на формирању прелазне националне елите и образовању и обучавању будуће, која треба да нас води у блиској будућности, како нам се не би изнова десило да нам други наметну вође и владајућу елиту у целини.

Зато је формирање политичког крила Српске мреже приоритет број 1, како бисмо сабрали све постојеће националне интелектуалне и организационе ресурсе, а потом приступили израдити националне стратегије и формирању Сабора и Савета српских националних организација. Више је него јасно да прва делатност ове и следећих конференција српски националних организација мора да буде анализа стања српског народа на Балкану данас, како у Србији као (псеудо)Матици, тако и у свим околним земљама у којима Срби живе као конститутиван народ, национална мањина, или, што је најчешће, национална категорија намерно недефинисаног и нерешеног статуса. Та врста недемократског односа, асимилације, прогона, одсуства грађанских и националних права, којима је изложен једино српски народ на Балкану мора постати суштинска брига нове националне стратегије. У том смислу, први задатак ове конференције јесте израда националне студије о статусу српског народа у Србији и суседним државама на Балкану, са којом треба упознати ширу домаћу и инострану јавност, а потом и националне стратегије за превазилажење нагомиланих проблема, где се на првом месту намеће обавеза неговања и заштите српског националног идентитета. Сва актуелна друштвена, национална и државотворна питања сустичу се у идентитетском питању и решавање готово свих поменутих питања незамисливо је без очувања националног идентитета. Зато је одбрана вере, језика, писма, историје, културе и обичаја, сабрана у нову националну политику идентитета, темељ српске државности и српских националних интереса данас и свагда.

Међутим, оно што смо пре четири године истакли као темељ српског националног програма за 21. век – српске интеграције, данас, у предскозорје геополитичких промена у свету, Европи и на Балкану, треба допунити са политичким програмом. Данас, када се пред нас постављају изазови Европске Уније (у распаду), Ватиканске, Шиптарске, Турске или Руске Уније (у потенцијалу), смело морамо изаћи са нашим улогом, циљем и планом: Српском Унијом. Немамо више времена ни потребе за било каквим тактизирањем и одлагањем истицања нашег националног циља. Наш национални циљ, и то што пре треба јавно и јасно и гласно истаћи, јесте Српска Унија на Балкану, а српске интеграције у духовном, културном, просветном и економском смислу јесу предуслов за остварење овога циља. Овај конкретни национални програм посебно се односи на српске медијско-информативне интеграције помоћу којих ће се уопште моћи учествовати у пресудним борбама које нас чекају.

Српске интеграције су пут до Српске Уније, а Српска Унија је наш политички и државотворни идеал, пре свих других понуђених интеграција. Ускоро може бити касно да се постави овај национални политички циљ, јер ће га сви суседни народи већ имати и истаћи, а нове геополитичке карте на Балкану биће подељене. Зато смо овде и зато изнова, као 17. марта 2007. године, морамо бити испред свог времена, мислити и радити уместо оних који су за то много позванији и одговорнији. Али, немојмо се самозаваравати: постоји и наше духовно призвање и наша национална одговорност, и пазимо се да не подбацимо. Време је да се на друштвеној сцени Српских земаља појаве неки нови људи, нови интелектуалци, организације и установе, и од те нове смене не смемо бежати већ је припремати и у њој учествовати.

Зато се пред Конференцијом српских националних организација и будућим Националним саветом поставља као најпречи задатак (који, нажалост, у овоме часу изгледа да мора бити урађен без подршке државе Србије) - ширење политичке идеје српских интеграција и Српске Уније, на првом месту схваћених као борбе за очување националног идентитета. Српско национално питање данас и сутра тако постаје идентитетско питање и питање способности српског патриотског НВО сектора на Балкану за промоцију и конкретно отеловљење идеје српских интеграција и крајњег националног циља, кога не само да се плашимо изговорити већ га развијамо високо као заставу – Српске Уније.

Излагање на Првој конференцији српских националних организација, одржаној у Подгорици 19. јуна 2010. године на тему „Српски народ у региону –  положај и перспективе”, у организацији Српског националног савета Црне Горе

Двери Српске, Београд

Због изузетног стила и наглашене писмености аутора, ни овог пута нисмо покушали да преводимо господина Аџића са црногорског. Читаоце Слободне мисли препуштамо уживању у овом јединственом исказу најпопуларнијег историографа међу Црногорцима.

autor Novak Adžić

Uz mnoge druge javne ličnosti i pisac ovih redova, već nekoliko puta, je od strane direktora Vijesti uvrijeđen i oklevetan na krajnje banalan i primitivan način. Ovaj medijski tajkun postaje šampion licemjernih, janusovskih metafora. Prožet sindromom Herostrata, koji je zapalio Artemidin hram da bi bar po nečemu postao poznat, ovaj lažni „slobodomisljeći i nezavisni novinar“ već više puta me optužuje da sam „hulja i ološ koja je svoje utočište našla u patriotizmu“. Kakva groteskna „novinarska“ komediografija. Direktor lista, koji bi svog svojih sumnjivih finansijskih transakcija mogao biti predmet istrage tužilačkog organa (o čemu postoji obilje materijala), optužuje čovjeka čiste biografije, koji se skoro 20 godina dosljedno zalaže za svoja uvjerenja. Čini to na način koji najdublje vrijeđa čast i ugled napadnutog. Zato postoji samo jedna riječ: bestidno. Ali, maske su davno pale. Odgledali su odavno ozbiljni i odgovorni ljudi maskenbal paradu direktora „Vijesti“. Ogoljen je. To što svojim vulgarijama u tekstovima i komentarima iz njegove radionice podlosti, pokušava da zavara javnost i bači prašinu u oči, ništa ne pomaže. Sa njim, što bi rekao jedan sarajevski pisac, „ni tramvaj ne bih čekao“. Na tu njegovu konstataciju o „huljama koje su našle utočište u patriotizmu“, adekvatan odgovor bile bi riječi koje je nekada dr Ivo Jovićević, kad su nam oteli državu, crkvu, naciju, jezik i kulturu 1918. godine, uputio Andriji Jagoševu Radoviću i Janku Spasojeviću: „Oni nikakvog ideala u životu za kojeg bi se borili nijesu imali. Njihov jedini ideal bio je puno korito“. No, ovaj medijski tajkun teško da će ikad moći prihvatiti činjenicu da je za neke ljude borba za domovinu i crnogorski nacionalni identitet važnija od materijalnih dobara i tokova novca ili sticanja i obrta kapitala.

Glavne mete napada ne samo od strane velikosrpskih krugova, političkih, intelektualnih i klerikalnih, već i od strane dnevnika Vijesti i pogotovo njenog direktora i njegovih glasonoša i mastiljara, su predsjednik Vlade Milo Đukanović i predsjednik Skupstine Crne Gore Ranko Krivokapić. Podmeću im se brojna kukavičja jaja i klevetaju se glavni nosioci demokratski izabrane vlasti u Crnoj Gori, sa davnašnjim iluzornim ciljem da se uklone sa državne i političke scene dvojica glavnih ličnosti, koje državnički uspješno i stameno, čuvaju, brane i promovišu slobodu, demokratiju i nacionalni identitet Crnogoraca. U tu hajku uključio se i po mnogo čemu prednjači i bivši nezavisni dnevnik koje je ustvari političko glasilo medijskih tajkuna, antiratnih profitera i frustriranih političara u pokušaju, onih koji bi željeli da vladaju bez legitimiteta. I taj nekada nezavisni dnevni list sve više liči na dnevni bilten sastavljan na čuvenom kanabeu.

If Kosovo can unilaterally secede from a sovereign state quite legally, as the World Court has now ruled, where does it leave the rest of the world’s unstable multi-ethnic states?

What about Iraq, for instance, where the Kurdish region in the north has been self-ruling for 20 years? The Kurds are the largest nation without a state, and certainly deserve one.

And if the Kurds broke away, then what about the minorities within the minority region? The meta-minorities. A small portion of south-west Kurdistan is populated with a slight majority of Assyrian Christians, who would rather some form of autonomy to protect their ancient culture from certain extinction. Can they form their own micro-state?

What about South Africa and its 20 or so ethnic groups? What about the rest of that continent, a hodgepodge of artificially created states, which agreed some time ago not to question these false European-made boundaries to prevent continuing all-out war. It would be a cartographer’s nightmare, and we’d have to build a new UN assembly the size of Wembley stadium, while qualifying rounds for the World Cup would take decades.

And, as someone I follow on Twitter pointed out, what if a Hispanic-majority California voted to secede from the United States? What justification could the US government then use to stop them? Because the black, white and Asian minorities won’t like it? Tell that to the Serbs, buddy.

The Mexicans have a greater historic claim to California than the Albanians do to Kosovo, which until the last quarter of the 19th century had a Serbian majority. Even into the 1980s it had a substantial Serbian minority, and its decline was not entirely down to the higher Albanian birth rate. There was some intimidation and ethnic cleansing involved, and even in 1999, when Bill Clinton and Tony Blair embarked on their war, both sides were at it. That the Serbs were doing it worse was for the same reason, as P J O’Rourke once said, that a dog licks his balls – because they could.

Having said that, and in light of the way that Europe had shamefully stood aside during Bosnia, Blair was morally justified in intervening. It is all the more admirable because, as in the case of Iraq (which Blair had been lobbying Clinton to invade long before Bush and 9/11), it was largely unpopular.

Many British people were not just isolationist in 1999 but actively hostile to the idea of taking the side of the Albanians against the Serbs, and not just because of religious solidarity. Most Brits rather admire the Serbs, and even their fondness for drunken violence, football hooliganism and obscene swear swords about the sexual peccadilloes of other peoples’ mothers only endears them more. They’re less keen on the Albanians, it has to be said, a feeling not improved by the subsequent appearance of many Kosovan refugees in Britain after the war (“Kosovan” is still a generic ethnic slur to any eastern European, and always meant as an insult).

But you can’t portion up the world according to national popularity contests, otherwise the English would be lucky to hang on to the Isle of Wight, the rest of the country being handed over to the Irish . It seems obviously fair that the Albanians should get most of Kosovo, based on current and recent demographic realties, but not all of it.Republic

The Serbs will rightly feel bitter about all this – but perhaps a few years they’ll get their revenge by being the first country to recognise La República de Mexifornia.

Текст најпознатијег црногорског историографа-правника, директора црногорског Завода за заштиту интелектуалне својине, бившег помоћника црногорског министра кулутре и савјетника у црногорском министарству иностраних послова Новака Аџића, објављен на црногорском порталу Аналитика преносимо интегрално, непреведен са црногорског језика.

Naši identitetski paradoksi

Autor: Novak Adžić

Dok se Crna Gora krupnim i uspješnim koracima kreće prema integraciji u Evropsku uniju i NATO-pakt, događa se, u procesu rješavanja krupnih identitetskih pitanjanja, stagnacija ili minimalni pomak, a nerijetko u određenim sferama i regresija.

Brojni su paradoksi naše političke zbilje, pogotovo oni vezani za pitanja identiteta. Dok se Crna Gora krupnim koracima kreće ka integraciji u Evropsku uniju i NATO-pakt, događa se - u procesu rješavanja krupnih identitetskih pitanjanja - stagnacija ili minimalni pomak, a nerijetko u određenim sferama i regresija.

U samoj Crnoj Gori otpori integraciji u NATO-pakt su jaki od političkih ali i drugih krugova, koji po navici ili nalogu, slijede puls Beograda. Jos su jači i izražniji otpori i evidentne sabotaže izgradnji crnogorskih nacionalnih institucija. Brojni razlozi to uslovljavaju.

Državna nemoć: Ti se razlozi kreću se u paleti od nesposobnosti pojedinih nosilaca značajnih funkcija u državi, nedostatka strategije i vizije, naslijeđenog birokratskog konformizma i političkog oportunizma, do imaginarnog straha od stvarnog ili zamišljenog unutrašnjeg protivnika i očigledne sabotaže i destrukcije od strane dijela opozicije Crnoj Gori.

Očigledna harizma autoritet i moć premijera Mila Đukanovića, kao i predsjednika skupštine Ranka Krivokapića, ne mogu nadomjestiti, ispraviti i anulirati uvriježenu inerciju i nedostatak energičnosti i akcione sposobnosti brojnih drugih vodećih ljudi u važnim institucijama sistema u Crnoj Gori. Jer državu čine zakoni, ljudi i institucije, a ne zidine zgrada, stolice i inventar.

Opoziciona moć: Prosrpski elementi u Crnoj Gori ne jenjavaju: iako permanentni luzeri na lokalnim i parlamentarnim izborima i referendumu 2006. godine, to im ne dekuražira da budu grlati i organizovani u destrukciji i sabotaži, ponašajući se - u kontinuitetu –protivno državnom crnogorskom interesu.

Ponovo, orkestrirano, podižu hajku protiv crnogorskog jezika i usvojene prve crnogorske gramatike. Negiraju crnogorsku naciju i narod, iako su, i prema potonjem popisu stanovnistva, Crnogorci demografski najbrojnija nacija u Crnoj Gori. Prema zadnjem popisu, Srba ima 32 odsto, ali je njhove političke i crkvene glavešine,  poglavice i barjaktare izgleda uhvatila panika da će broj njihove etničke zajednice na sljedećem popisu naredne godine biti manji nego sto je bio, pa već uveliko sprovode političko-nacionalnu mobilizaciju i agitprop.

Uloga SPC i Beograda: U tome im Srpska pravoslavna crkva u Crnoj Gori i vlast u Beogradu daju ne samo impuls, već i sveukupnu logistiku. Zapomažu i žale se ovdašnji prosrpski elementi da su diskriminisani i ugroženi. A zaboravljaju da, recimo, Srpska pravoslavna crkva drži u imovinskom posjedu preko 650 crkava i manastira u Crnoj Gori, a državinu nad njima stekla je silom, prevarom i zlouporebom povjerenja, na osnovu odluka nelegitimne i nelegalne tzv. Podgoricke skupstine iz 1918. godine. Zapravo, na temelju odluka koje su pripremile, sprovele i akceptirale srpske vlasti, u uslovima vojne okupacije i nasilne aneksije Crne Gore.

Upravlja Srpska crkva kulturno-istorijskim spomenicima Crne Gore, koji su sakralnog karaktera; devastira ih, kršeći važeće zakone, rentirajući ih, ostvarujući ogroman novčani i drugi profit. Na svojim medijskim portalima i u novinama, koje finanasiraju posvemašnim crnogorskim parama, dobijenim iz budžeta Crne Gore, šire nacionalističk politiku, koristeći vulgaran vokabular u diskvalifikacijama i etiketiranju nosioca vlasti u Crnoj Gori i crnogorskih intelektualnih krugova, institucija i zapaženih pojedinaca. Vode kampaju zbog fantomske, fiktivne i simulirane diskriminacije Srba u Crnoj Gori, a u stvari agresivno sprovode koncept diskriminacije Crnogoraca i otvoreno rade protiv Crne Gore. Osnivaju filijale kulturnih institucija Srbije u Crnoj Gori, uz finansijsku, političku i drugu logisticku pomoc iz Srbije-kao Maticu srpsku u Crnoj Gori. Navodno da čuvaju i njeguju svoj nacionalni identitet, a u stvari da nastave sa politikom posrbljavanja crnogorskog prostora. Vode kampanju protiv ministarstava prosvjete, koje je zakonski nadležno za primjenu ustavom definisanog crnogorskog jezika u obrazovni sistem Crne Gore.

Srpske vlasti, iako deklarativno ističu da se drže po strani od uplitanja u unutrasnje stvari Crne Gore, realno se u njih flagrantno miješaju. Navodno prihvataju i priznaju drzavnu nezavisnost Crne Gore i postojanje crnogorske nacije, a s druge strane svojim brojnim konkretnim akcijama bi željeli da Crna Gora bude prolazna i privremena tvorevina, a Crnogorci nacionalna manjina u sopstvenoj državi.

Ponavljanje obrazaca iz 2006: U stvari: ponašaju se kao u doba referendumske kampanje 2006. godine, samo prilagođeno novim okolnostima i real-politickoj zbilji. Ne odustaju od svojih pretenzija prema Crnoj Gori, koji nijesu samo političko-kulturne, već i ekonomske i finansijske prirode.

Kao što je nekad, uoči referenduma 2006. godine u Beogradu bio formiran unionističko-unitaristički pokret “Za zajedničku državu Crne Gore i Srbije”, pod patronatom Vojislava Koštunice i uz vođstvo akademika Ljubomira Tadića i Matije Bećkovica, te s obaveznim blagoslovom srpskog mitropolita u Crnoj Gori, Amfilohija Radovića, tako i danas prilično jaki srpski politički i parapoliticki elementi i krugovi u Crnoj Gori, koriste skorašnju posjetu srpskog predsjendika Borisa Tadića Crnoj Gori  i neukusno je eksponiraju, maltene do nivoa deifikacije i sakralizacije.

Posjeta srpskog predsjednika Crnoj Gori bila je politička i propagandana  instrumentalizacija identitetskih pitanja, iako je deklarativno bila sračunata u smjeru poboljšanja ili unapređenja crnogorsko-srpskih biletaralnih međudržavnih odnosa. Medijski publicitet koji je u ovdašnjoj javnosti dat toj posjeti bio je enormno neprimjeren. Da je uskrsnuo slavni državnik SFRJ maršal Tito i da je posjetio Crnu Goru ne bi se toliko glorifikovalo i pretjerivalo od strane pojedinih ovdašnjih medija. I to ne samo prosrpskh, već posebno onih koji sebe nazivaju nezavisnim medijima.

Zloupotreba Tadićeve posjete: I drugi državnici su pojećivali Crnu Goru i crnogorski državnici su posjećivali značajne evropske i svjetske adrese: nije se, kao ovog puta kršio redovni, uobicajeni protokol i ad hoc dogovarao neki novi. Na kraju, prva državna adresa priredi svojoj državi poniženje, time što je pristala da izostavi ili da isključi oficijelni susret srpskog Predsjednika sa predsjedikom crnogorske Skupštine, što je odista neprimjereno i nekorisno po interese Crne Gore.

Došao je srpski predsjednik Tadic, i obišao sva glavna uporista srpskih političko-crkvenih ekspozitura u Crnoj Gori.  Otišao je s crnogorskim domaćinom i kolegom po funkciji u manastir kod Amfilohija. Domaćin je zaboravio i u ovom slučaju na načelo sekularnosti, na koje se verbalno vrlo često poziva. Srpski mitropolit na sred Cetinja je priredio crkveno-političku procesiju, koju su pratili iskreni i srdačni znaci političko-crkvenog bratsva i solidarnosti.

Uslijedilo je kod nas već “običajno” cjelivanje popova i političara, potom pozdravni govori i komparacija sa Svetim Petrom i Karađorđem, te Amfilohijev bogougodni svetosavski blagoslov.

Zloupotreba Cetinjskog manastira: Uvijek su srpski politicari i ratnici “vaskolikog srpstva” pohodili, kao hodocasnici Amfilohija u Cetinjskom manastiru. Nijesu to radili iz dubokih religijskih pobuda i hriscanskih motiva, vec dakako iz konkretnih političkih interesa i aspiracija. Pohodio je Amfilohija svojevremeno i Arkan, sa svojim paravojnim formacijama, a ovaj ga svesrdno dočekivao, podržavajući, militantnu i ratnohučkačku politiku.

Pohodio je Amfilohija, uoči referenduma u Crnoj Gori, i bivši srpski premijer Vojislav Koštunica, iz političko-propagnadnih razloga, kako bi ozvaničili svoje “srpsko bratstvo i jedinstvo” sve sa ciljem da Crne Gore ne bude, odnosno da ne obnovi svoju državnu nezavisnost. Ali, ni to, na koncu, nije pomoglo unionistima-unitaristima. Pohodio je svojedobno, na Rijeci Crnojevića, da bi obezbijedio što više glasova u svojoj tadašnjoj predsjedničkoj kampanji i aktuelni predsjednik Crne Gore, srdačno se pozdravljao sa njime, zbog čega su mu crnogorski suverenisti s pravom zamjerili. Nekada su Amfilohija pohodili u Cetinjskom manastiru, a on ih je nesebično podržavao, i čelnici ultradesne Narodne stranke, danas marginalane vanparlamentarne političke grupe. Činjeli su to i brojni unitarističko-unionistički prosrpski politički krugovi iz raznih partija (SNP, SNS- NSD, DSS i drugi).                   

Udar na identitet: Napadi na Crnu Goru i sve što je crnogorsko su konstantni. Na Rumiji su srpski nacionalisti nelegalno podgili limeni objekat, dopremljen helikopterima iz Beograda, i nazvali su to - crkvom. Godinama poslije, do danas, ostaje bez primjene zakonito i izvršno rjesenje nadležnih državnih organa o njegovom uklanjanju.

Sjećamo se kada je, uz blagoslov Srpske crkve i Amfilohija i njegovih poklisara, bilo podignuto postolje za spomenik Pavlu Đurisicu u Zaostru kod Berana, ali crnogorska vlast je – eto - uklonila to nelegalno postolje za spomenik, koji je bio namijenjen ovom poznatom ratnom zločincu i kvislingu.

I danas se u Crnoj Gori sokole velikosrpski protivnici Crne Gore i crnogorskog identiteta. Agresivni su na uličnim manifestacijama, crkovnim litijama, a sportska takmičenja koriste za političke parade, dok religijske praznike ekspoatišu za promovisanje svoje političke doktrine. Potom, ne poštuju državne simbole Crne Gore-grb, zastavu i himnu, a pojedini crnogorski zvanični su prema tome ili indiferentni ili neprirodno popustljivi i tolerantni.

Zaboravlja se da nije demokratija destrukcija, niti tolerancija nepoštovanje ustavno-pravog poretka, zakona i institucija crnogorske države.

www.portalanalitika.me

Већином од 10 према 4, Међународни суд правде констатовао је јуче да декларација којом су привремене институције са Косова 17. фебруара 2008. године прогласиле независност није противна међународном праву.

Суд је, како је то саопштио председавајући јапански судија Хисаши Овада, констатовао да међународне правне норме немају „никакву одредбу којом се ограничавају декларације о независности”. Суд је такође нашао да Резолуција 1244 УН, на коју се Србија позивала бранећи своје право на Косово, не забрањује косовским Албанцима да прогласе независност….



Да ли је једнострана декларација о независности Косова коју су прогласиле привремене косовске институције у сагласности са међународним правом?".

Распад Југославије почео је једностраним проглашавањем независности Словеније и Хрватске, након чега је као свето писмо прихваћен принцип неповредивости унутрашњих, републичких граница у бившој СФРЈ, чиме је њихова важност подигнута изнад значаја границе саме СФРЈ, односно њеног права да постоји. Избио је устанак Срба у Хрватској, јер су они, иако конститутиван народ у бившој Југославији, сведени на ниво националне мањине, чиме су прекршена њихова права.

Потом се у БиХ догађа још драстичнији случај кршења права Срба. Према уставу те југословенске републике, све битне одлуке могле су бити донете једино консензусом сва три конститутивна народа, Бошњака, Срба и Хрвата. Без обзира на то, Бошњаци и Хрвати доносе одлуку о проглашавању независности, иако се Срби акламацијом изјашњавају за останак у Југославији. Запад признаје БиХ као независну државу и избија нови рат.

Много година касније, косовски Албанци проглашавају независност јужне српске покрајине, коју потом признаје већина земаља Запада и 22 од 27 држава Европске уније. И у овом случају, опет се јасно крше права српског народа, и то на начин којим се руше оба принципа на која су се разни фактори позивали од 1990. до данас. Прекршен је принцип записан у уставу некадашње СФРЈ да једино конститутивни народи имају право на самоопредељење, али је прекршен и свети принцип који је поставио сам Запад да ништа није старије од унутрашњих, републичких граница. Тако, Албанци као национална мањина добијају право које ни у једном претходном случају није дозвољено Србима као уставном народу. Руше се границе државе Србије, а предност даје наводном праву на независност њене покрајине.

Ни у једном од ових болних случајева није се, наравно, радило ни о каквом праву. Увек је побеђивала политика и увек је та политика била противна интересима Срба и српске државе. А, у корист свих других који су живели у СФРЈ.

Приморавати човјека да обезбјеђује новац за промоцију мишљења у која не вјерује је грешно и тирански. - Томас Џеферсон

Колико је тек непристојно опорезивати породице да би се њиховој дјеци наметала мишљења у која не вјерују. – Дејвид Боаз

Хајде да за тренутак повјерујемо Монстату да је просјечна нето плата у НДЦГ 470 евра, што значи да је бруто зарада око 800 евра. Просјечна породица која прима једну и по плату има бруто примања од  1.200 евра, док то нето износи око 705 евра. Оних 495 евра разлике плаћа се за доприносе за пензијско, здравствено и социјално осигурање; порез на плате од 9 одсто, који не иде у фондове већ директно у буџет, износи 108 евра.  Уз то просјечна породица, па и српска, плаћа око 25 одсто нето плате, или око 176 евра мјесечно, за ПДВ и акцизе на робу и услуге које купи. Дакле, укупно за порезе и доприносе, просјечна породица годишње плати 8.052 евра. Да, добро сте прочитали, ако сте просјечна породица у НДЦГ, ви годишње у буџет уплатите 8.052 евра.

Ако изузмемо плаћања за доприносе (која нам држава, као и порезе, против наше воље отима) и рачунамо само оно што платимо као порезе и акцизе, испада да свака породица, па и српска, мјесечно буџету НДЦГ плати око 283 евра, што на годишњем нивоу износи 3.408 евра, што Влада НДЦГ троши на полицију у којој скоро да нема Срба, образовање у којем ни један директор предшколске установе, основне или средње школе није Србин, правосуђе у којем су судије Срби изузетак и то само у основним судовима, док их нема у вишим, Врховном и Уставном суду, нема Срба тужилаца, субвенције којима се плаћа лојалност Држави и режиму, „нову културу“, шовинистичку РТЦГ и слично. (Ако одемо даље и изумајући Монстатов податак да просјечну породицу чине 3,43 члана, (Срба је 198 хиљада) онда 57.726 српских породица само у буџет НДЦГ годишње плати 196.730.029 евра (стодеведесетшест милиона седамстотридесет хиљада двадесетдевет евра. Ако смо конзервативни у процјенама и дисконтујемо овај износ за 20 одсто, због стварно или фиктивно незапослених који не плаћају порез на доходак и пензионере чије су пензије ниже од плата, долазимо до тога да Срби директно у буџет НДЦГ плаћају најмање 157.384.023 евра. Иначе укупно за доприносе и порезе Срби годишње плате 464.809.752 евра.)

Овим новцем Срби плаћају репресивни државни апарат у којем не могу да се запосле, многобројне службене аудије и беемвее којима се возе и виши и нижи црногорски функционери, њихова службена путовања и свеукупно удобнији живот него што би иначе могли себи да обезбиједе. Дистрибуција богатства у НДЦГ се прије свега врши на штету Срба у корист Црногораца, без обзира да ли се ради о црногорском милионеру из или око круга породице, државном функционеру или кориснику социјалне помоћи до које је дошао тако што је браниo Државy и редовно гласаo ДПСДП.

Када у контексту јасне рачунице изведене изнад посматрамо питање незаступљености Срба у органима јавне управе, кршења основних људских права и у последње вријеме посебно интригантног предлога закона којим се дефинише да црногорски језик буде обавезан у школским програмима у НДЦГ за све грађане, укључујући и Србе, који је Влада Независне Државе Црне Горе прослиједила Скупштини, морамо се сложити да НДЦГ не само да крши људска права и тиранише Србе, већ то ради од њиховог новца.

Дакле, и када се лишимо традиционалних тумачења да се у Црној Гори не смије укинути српски језик из културолошких и историјских разлога, и ако пренебрегнемо научне лингвистичке анализе које говоре о апсурдности новог језика, и анализирамо потезе власти у НДЦГ само на основу начела, тристапедесет година старе, либералне идеологије, долазимо до још јасније слике који је ниво пљачке и терора који ова Држава спроводи над Србима.

Да нагласим на крају, немам ништа против тога да дјеца чији родитељи одаберу црногорски језик као наставни, тај језик и уче. Чак ми је драго да је црногорски језик кодификован (не улазим у научну анализу те кодификације) и да се јасно разликује од српског јер се овим избија и последњи адут из философских уста да се ради о једном језику који само различито зовемо.

Срби, вас Независна Држава Црна Гора угњетава и пљачка, и зато је цивилизацијски чин да се према њој односите на начин на који се она односи према вама. 

Изгледало је то као да је „Караван братства и јединства“ поново стигао у Србију. Републичке заставе свуда по граду (једино се у међувремену негде изгубиле петокраке), насмејани и добро расположени председници у шетњи Келемегданом... ма, милина. Не буним се, само констатујем. Најзад, боље да се макар и помало лицемерно грлимо и смешкамо, него да се искрено бијемо. А и треба ваљда да се, колико је год могуће, помогне сус(ј)едима у преломном тренутку њихових евро-интеграција. А они ће, када једног лепог дана дође ред и на нас, сигурно исто тако несебично узвратити. Као што ће, претпостављам, када српски председник стигне у посету, и центар Загреба бити исто овако тако масовно искићен српским заставама.

Уосталом, Иво Јосиповић је заиста културан, образован и пристојан човек – све супротно у односу на свог претходника који се, поврх свега, баш истицао доследном антисрпском политиком и реториком. (А што опет нимало није сметало делу српског НВО сектора да га хвали и обожава „до имбецилности“.) Е, сад, ко би се још присећао да је управо пристојни Јосиповић својевремено био један од аутора хрватске тужбе против Србије?  Или да је, рецимо, недавно хрватско сведочење у прилог косовској независности пред Судом правде у Хагу било једно од најтенденциознијих и најмалициознијих? Зато, најблаже речено, помало неуверљиво делују Јосиповићеве речи да „Хрватска не жели да се меша у односе између Србије и Косова“, када је у те односе Хрватска (као и Словенија, Црна Гора и Македонија) већ најдиректније и најпристрасније умешана.  

Било како било, када је о Србији и Косову реч, примакао се тренутак истине. За пар дана моћи ћемо да се уверимо у квалитет међународне правде и њен домет. И да видимо како се ко за тај „Дан Д“ припремио. И како функционишу „двоструки колосеци“ српске владе и колико нам је помогло пребацивање косовског чвора „са политичког на правни терен“. И јесмо ли се за ове две године нешто договорили са најмоћнијим светским факторима који су косовску независност спонзорисали и подржали? Јесмо ли обезбедили стратешку подршку неких других, такође моћних, не-западних играча и земаља у економском и геополитичком успону? Јесмо ли ојачали економију и војску? Јесмо ли нешто истрговали? Јесмо ли успоставили унутрашњи политички консензус? Јесмо ли данас спремнији да се косовској сецесији супротставимо – или смо пак уморнији, спремнији да је прихватимо и да се са неправдом помиримо?

Не бих да злослутим, али све ми се некако чини да ће у четвртак победу прогласити обе стране, с тим што ће после „пресуде“ МСП позиција Србије вероватно бити ојачана са пар нових аргумената, а Косова за десетак и кусур нових признања.  

Просто је невероватно колика је неспособност српских лидера да уче из историје, па чак и када је реч о блиској и непосредној прошлости. Заборавља се да је и Милошевић у другој половини деведесетих био итекако расположен за споразум са косовским Албанцима и да је у пар наврата – додуше, прекасно – на томе озбиљно радио и са Руговом и са странцима. Ђинђић је био отворено спреман да Косово дели. Коштуничина влада је током чувених  бечких „преговора“ о статусу косовским Албанцима нудила и од птице млеко, практично, државу у држави, под паролом „више од аутономије – мање од независности“ и најразличитије правно-историјске моделе за то, почев од Јужног Тирола, до Хонг Конга и Аланских острва. А за то време, не само Албанци, Вашингтон и Лондон, него и добар део домаће јавности  причао је бајку о „Коштуничиној непопустљивости“, „аутизму“ и „самоизолацији“.

Свако овде, изгледа, поверује да су претходници били глупи и неспособни и да ће баш он успети да се са странцима нагоди и при том очува и своју власт и виталне националне интересе.  И да се у односу на то исплати претходно прогутати пар жаба и прихватити неколико „мањих“ уступака. Тако је, на пример, „непопустљиви“ Коштуница, поред осталог, непосредно након 5. октобра пристао да затражи пријем Уједињене нације, прихватио „преуређење“ СРЈ и Хашком трибуналу изручио буквално читав државни и војни врх. Тадић је прихватио Еулекс, вратио амбасадоре у земље које су признале независност Косова, донео статут Војводине и декларацију о Сребреници... А можемо само нагађати на шта су и на какве све „тактичке“ уступке данас спремни Николић и Вучић само да би се власти коначно докопали. 

 Али све је то углавном само варка и (само)обмана која се увек завршава као варијација на тему оне изреке о ђаволу и сађењу тикава. Тражи се увек потпуна и безусловна капитулација, с тим да се као врхунски гест добре воље домаћим актерима „великодушно“ допушта да ту капитулацију, према потреби, представе као компромис, или „победу“. И исто тако великодушно нуди плацебо у форми „оштре“ патриотске реторике или чега год што Империји у том тренутку није у првом плану.

Дакле, може Коштуница да грди НАТО и може да му се „стомак преврће“ при помисли на Трибунал, али нека не омета изручење Милошевића, нека прихвата СОФА споразум и нека не спречава „реформе“ у области економије и безбедности. Може Николићу и Мркоњићу на мобилном да свира руска химна. Могу Тадић и Јеремић да машу са три прста и понављају како „никада, али никада“ неће признати независност Косова. Али само нека ништа озбиљно не предизимају, нека не лобирају по свету против те независности и нека не ометају америчко лобирање „за“. Нека прихвате Ахтисаријев план и нека не дестабилизују независност и „територијални интегритет“ Косова. А уколико којим случајем и којим чудом одбију тако великодушну понуду – ето нама нових „екстремиста“ и „Милошевићевих следбеника“ којима ће се већ, пре или касније, наћи нова, разуме се, „демократска“ и „патриотска“ алтернатива.

http://www.nspm.rs/

Конститутивна сједница Матице српске - друштво чланова у Црној Гори одржана је у суботу у Подгорици, а за првог предсједника изабрана је проф. др Радојка Вукчевић, дугогогишњи професор на Универзитету Црне Горе и Филолошком факултету у Београду.

Потпредсједник Друштва чланова Матице српске из Црне Горе је доц. др Драго Перовић, а генерални секретар инжењер Блажо Паповић.

У поздравној бесједи, митрополит црногорско-приморски Амфилохије је казао да је Матица српска одиграла важну улогу у културном, научном, књижевном, друштвеном и духовном животу српског народа.

”Током двовјековног рада и постојања Матице српске у њеном раду су узели учешћа и многи други припадници народа са простора Аустроугарске, бивше Југославије. Од свог оснивања Матица је имала велики број сарадника, између осталог, и са простора Црне Горе и отуда оснивања Матице српске у Црној Гори није новина, већ представља само наставак вјековног живог присуства и дјеловања на овим просторима”, рекао је митрополит Амфилохије.

Предсједник Матице српске из Новог Сада Чедомир Попов истакао је да је Матица српска, прије свега, чувар националне културе српског народа у цјелини.

”Оснивање Матице српске у Црној Гори представља нови корак од седам миља у испуњавању мисије коју су прије 185 година њени оснивачи оставили у аманет будућим нараштајима српског народа у цјелини”, рекао је Попов. “Мисија Матице српске је изграђивање, ширење и одбрана духовног и културног јединства српског народа на којим год се меридијанима налазио, ма у чијим државама и правним оквирима живио и ма у којим политичким системима морао да се прилагођава”.

Према ријечима амбасадора Србије у Црној Гори Зорана Лутовца, “Матица српска је попут ријеке у коју се уливају њене притоке, као што су вјера, традиција, култура, знање и заједничко сјећање српског народа”.

”Матица Српска има своје притоке које је чине већом и богатијом, а међу њима једна ће бити и Матица српска Црне Горе”, истакао је Лутовац. “Она је симбол грађанског друштва, а такав дух треба да његује и њен црногорски огранак. Матица у Црној Гори има на кога да се угледа, а на другој страни има и шта да понуди. Надам се да ће Матица допринијети унапређењу сарадње Србије и Црне Горе на културном и научном плану, те побољшати односе двије државе”.

На данашњој сједници усвојен је статут Друштва, а изабрани су и чланови Управног и Надзорног одбора.

Конститутивној сједници присуствовали су и епископ будимљанско-никшићки Јоаникије, министар вјера у Влади Србије проф. др Богољуб Шијаковић, предсједник Српског националног савјета др Момчило Вуксановић, те представници амбасада Русије, Украјине и Бугарске у Црној Гори, као и представници министарстава за дијаспору и просвјету у Влади Србије.

У Управни одбор Матице у Црној Гори изабрани су: доц. др Владимир Божовић, проф. др Јелица Стојановић, Новица Ђурић, проф. Тодор Живаљевић, др Вукић Илинчић, др Душан Крцуновић, проф. Марија Лалатовић, проф. Веселин Матовић, проф. др Владимир Пешић, доц. мр Мирко Тољић, др Горан Комар, мр Никола Маројевић, а у Надзорни: Слободан Драговић, др Драга Бојовић и доц. др Сретен Милатовић.

Матица српска у Црној Гори формирана је на иницијативу Српског националног савјета, а прва скупштина одржана је 31. августа 2009. године у Манастиру Морача, када је и изабран организациони одбор који је припремио данашњу изборну скупштину.

Чланови одбору су били Блажо Паповић, Тодор Живаљевић, Марија Лалатовић, Драго Перовић, Новица Ђурић, Никола Маројевић, Слободан Драговић, Вукић Илинчић и Душан Крцуновић.

http://srpskenovinecg.com/

Две важне државничке посете осликавају стање савремене Србије. Посета председника Републике Србије Бориса Тадића Црној Гори и боравак турског премијера Р. Т. Еродгана Србији, значајно се разлику и указују на проблеме са којима се наша земља суочава.

Председник Тадић је посетио Црну Гору. Најважније вести са овог сусрета су следеће: 1.(и најважније) није се састао са председником црногорског парламента ! 2. сусрео се са највишим званичницима (дочекао га вод гарде); 3. Присно разговарао са председником ЦГ; 4. Мање присно саставио сопствени монолог са монологом црногорског премијера; 5. Посетио Херцег Нови; 6. Обишао постојбину својих предака. Ни речи напретку нерешених питања. Ни вести о томе да је отворио тему неравноправности српског народа у овој држави.

У наводном задовољству јавности што се није састао са Кривокапићем, нико није приметио да се није посебно састао ни са српским политичким првацима у Црној Гори. Неозбиљно је и анахроно третирати Социјалистичку народну партију - која не сматра да српски народ у Црној Гори треба да ужива било каква посебна национална права - као партнера државној политици Србије.

Убрзо потом турски премијер Ердоган посетио је Нови Пазар и Београд. Активности Турске у вези са Босном, Косовом и деловима Србије су током последње две године, само на највишем нивоу, донеле десетак прворазредних вести. Све о будућој политици Турске могуће је прочитати у књигама њеног шефа дипломатије које имају милионске тираже. У Нови Пазар турски премијер довео је и породицу.

Емоције бујају, свуда су турске, муслиманске и државне заставе БиХ. Народ покушава да додирне високе госте којима су очи пуне суза... А где је ту политика наше државе? Да ли је државни интерес у турском улагању у крајеве чије се руквоодство још увек није оградило од незаконитог референдума из 1992. године? Или је можда суштина (баш као и у Кривикапићевом случају) у томе што се високи гост није сусрео са муфтијом Зукорлићем?

http://www.napredniklub.org/

Црногорско друштво независних књижевника и Црногорски ПЕН Центар оцијенили су да су неке одредбе Закона о попису становништва дискриминирајуће са становишта људских права  а да су у политичком смислу срачунате на потпуну маргинализацију црногорске нације и пројектовање Црне Горе као друге српске државе.

 “Скупштина Црне Горе је недавно усвојила Закон о попису становништва 2011. године, у којему поставља питање о етничкој а не о националној припадности становништва Црне Горе, што је у погледу људских права дискриминирајуће, а у политичком смислу је срачунато на потпуну маргинализацију црногорске нације и на пројектовање Црне Горе као друге српске државе, истиче се у саопштењу ЦНДК и ПЕН Центра, уз напомену да је национално право једно од темељних људских права.

- И само питање о исказивању етничке а не националне припадности онемогућиће многе грађане - који су до сада слободно исказивали национално осјећање, без обзира на стварну или замишљену етничку припадност - да остварују своја темељна људска права, која су још од Француске револуције добила универзални карактер, истиче се у саопштењу и наглашава да су у грађанским друштвима племенска и етничка припадност синоними за крвну заједницу, то јест за предмодерна друштва, док је нација, као модерна политичка заједница, хетерогена у етничком, па и културном смислу.

- Пописивање етничке припадности у народу за којега је, у посљедњих петсто година израсло пет националних идентитета (Црногорци, Срби, знатан дио црногорских Бошњака, Муслимани, Хрвати) створиће опасну конфузију, као и осјећање дискриминисаности, нарочито код оних грађана који националну припадност не темеље на етничком поријеклу. Оваква класификација становништва повампирује идеологију крви и тла, која је у посљедњих двадесет година на Балкану узроковала најстрашније злочине против човјечности, и биће пресудан у савременој Европи, упозоравају у Црногорском друштву независних књижевника и П.Е.Н. Центру, оцјењујући да данас не постоји ни једна европска земља у којој је истовјетна етничка са националном структуром.

- Политичка позадина овакве беспримјерне етнонационалистичке класификације црногорског становништва има пренстрвени циљ да се они припадници црногорске нације који вјерују да су Црногорци једна грана из српског етничког стабла на сљедећем попису изјасне као Срби, и да Црногорци постану национална мањина у сопственој земљи, закључује суу саопштењу.

Стога су Милорад Поповић, предсједник ЦДНК и Младен Ломпар, предсједник Црногорског ПЕН Центра, позвали представнике извршне и законодавне власти, националне институције, организације за људска права да спријече имплементацију оваквог Закона о попису становништва, који на најгрубљи начин онемогућава грађанима Црне Горе да остварују елементарна људска права.